Суноврат европске љевице: Од револуционара до заштитника „права на пороке“
1 min read
"Слабашна" љевица; фото: REUTERS/Susana Vera
Пише: Сергеј Черњаховски/ФОНДСК
Са европским љевичарима одавно се дешава нешто чудно. Њих, насљеднике великих европских револуција, данас карактеришу апатија и одсуство жеље за борбом у директном и пренесеном смислу. Они, који су некад мотивисали народ на битку са угњетачима и тиранима и били спремни да са оружјем у рукама штите потлачене, они – који су за вријеме Другог свјетског рата оснивали партизанске одреде и борили се против нациста, сада су читав свој политички темперамент „заогрнули филантропијом“.
Данас су представници европске љевице способни само за једно: да дијеле новац који нису сами зарадили свима одреда, укључујући маргиналце-паразите. Док су некад били живе слике широког друштвеног протеста против богаташа-паразита они данас виде своју мисију у издржавању паразита на другом друштвеном полу. И, потпуно је непознато да ли уопште ишта смисленије могу предложити својим народима.
Када су комунисти 1990 поражени у скоро читавом свијету мислило се да ће њихову штафету подићи социјалисти. Мислило се да ће они доказати исправност својих позиција у споровима са десничарима. Ипак, све се завршило срамотом и њиховим поразом. Ставши на чело политичких процеса европска љевица није умјела да укаже куда треба ићи. Штавише, њихова политика показала се слабијом у односу на њихове претходнике.
У Француској су се повукли пред фашистима, у Енглеској су се претворили у сателите САД-а. Неуспјешни су били и у Италији као и у Њемачкој. Читава њихова агенда сведена је на безличну „толерантност“, апсолутизацију права свих и свакаквих мањина, а лик потлаченог пролетера и сељака у њиховом дјеловању замијењен је ликом хомосексуалца који ужива у марихуани, или муслимана-хулигана. У 18. вијеку су устајали у заштиту права човјека на слободу и напредак, а данас су се претворили у заштитнике „права“ мањина на пороке.
Умјесто борбе за стварање праведног и слободног друштва они су постали гласници очувања порука.
Могуће да одређену улогу у овом процесу игра и историјски „замор“… Док су једни размишљали о томе како промијенити свијет, други су размишљали како га поправити, реформисати. Савремени социјалисти на западу скоро су непримјетни. Они су се могли кретати напријед само док им је пут крчио руски комунизам који је попут ледоломца чистио путеве према будућности, преузимајући на себе тежину кретања и постављеног циља. Социјалисти су им некад помагали, али су се чешће бунили за помагање тог покрета да би се на крају придружили његовим противницима. Каснији процеси су показали да они умију „да плове само тамо гдје леда нема“.
Социјалисти су показали да нису способни да остваре своју визију будућности.
Загњурени у постмодернизам од свих идеја старих европских љевичара они баштине само једну – право сваког да живи онако како хоће; наслиједили су идеју плурализма истине. Као резултат добили су одустајање од пројеката за будућност врхунских вриједности, смисла који покреће…
Да парадокс буде већи европска љевица у неким својим аспектима претворила се у десницу, а десница – скоро у љевицу. А ево и једног примјера – социјалистичка партија француске данас је ватрени подржавалац украјинских нациста, док истовремено Национални фронт Марин Ле Пен подржава антифашистичке борбе Донбаса.
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Odlican tekst. Kratko i jasno.
Заблуда је да су левичари (револуционари из наслова) „некад били живе слике широког друштвеног протеста против богаташа-паразита“, они су увек били истински рушиоци свега што је до тада било створено на „револуционисаном“ простору – рушили су нараштајима развијану људску духовност, морална искуства… све што је људско, а заводили безумље.
Да је тако, потврђује и најновији „револуционарни“ изум – људскоме роду наметнути „право на пороке“.
Европа је саму себе уништила одузимањем права на самоодбрану сопственом грађанину. И идеолошки и фактички Европљанин је разоружан човјек који једину наду у своју материјалну и физичку безбједност има у наддржавном систему званом ЕУ. Ширењем и општим прихватањем приче о апсолутној једнакости и системској равноправности грађана љевица је изгубила сами смисао постојања јер јој је избијен основни адут из руку, јер званично у Европи не постоје потлачени, израбљивани и угрожени. Љевица би могла да се обнови једино контра систему, односно борбом против ЕУ, борбом за њено укидање, а та борба свакако не може бити поведена из редова политичке и бирократске кладе, јер ту класу управо финансира сама ЕУ глумећи плуралистичко уређење и демократију.