Super omnia veritas – Истина изнад свега

Актуелна збивања на улицама, друштвеним мрежама, медијима, политичком дискурсу и уопште узев на јавној сцени, нажалост, потврђују да црногорско друштво ни послије четири године од демократске смјене власти још увијек није, ако се изузме слобода говора и удруживања што представља врло важан искорак, схватило неопходност за спровођења једне суштинске, свеобухватне и сврсисходне јавне расправе о свеукупним друштвеним односима и предиктибилној перспективи на унутрашњем плану, ако је већ спољнополитичка детерминисана чланством у НАТО-у и плебисцитарним опредјељењем за ЕУ без алтернативе.

Ова околност свједочи да, или нијесу створени одговарајући предуслови за такву озбиљну друштвену акцију или, да кључни политички фактор у лику организованих политичких субјеката и државних институција сматра да за тако нечим нема потребе или да нема снаге да то спроведе. И у једном и у другом случају посљедице и цех плаћају грађани и друштво у цјелини, а сам друштвени систем клизи ка ентропији*. Како год, то значи да већ устаљени друштвено-економски, политички, безбједносни, социоекономски, културолошки, образовни и цјелокупни друштвени систем настао у периоду тридесетогодишње владавине ДПС-а наставља да живи по инерцији.

Дакле, то значи да и даље имамо друштво које функционише по принципу симбиозе дивљег неолибералног капитализма у транзиционим друштвима препознатог као буразерско-кумовски, а у економској теорији као крони капитализам* у економском и неразвијеног , транзиционог, и некомпетентног неоколонијалног политичког система у политичком смислу, што све заједно даје слику једног свеопштег друштвеног симулакрума, гдје није ништа онако како изгледа, а поготову није онако како би требало да буде.

Неки ће рећи да ни на глобалном плану није ништа боље, предоминантно детерминисаном новим сукобима великих сила на свјетском нивоу и прекомпозицијом политичких и економских односа са хегемонистичких на полицентричне који се одвијају пред нашим очима у којима посебно мјесто заузимају разне врсте средстава, нова и први пут коришћена оружја, нова технолошка, информатичка и телекомуникациона средства стварајући једну потпуну виртуелну стварност. Стварност тзв. постистине* у којој је истина „ или најбоља научна евиденција“,Д.Прелевић, сходно интересима доминантних центара моћи скрајнута у односу на потребе и интересе већине. Управо та и таква потреба, потреба за истином заснованој на латинској максими „супер омниа веритас – истина изнад свега“ је неопходна савременом црногорском друштву како би направило макар почетни искорак из живог блата јавног дискурса, по свим битним друштвеним питањима.

Овај закључак се наметнуо сам по себи због затрпавања јавног простора коначним, неутемељеним и посве произвољним констатацијама, чак и за она питања која су методолошки, научно и чињенично провјерљива.

Наравно, доминантно мјесто заузимају питања из тзв. корпуса процеса дугог трајања* из области историјског насљеђа битних за свако друштво, као што су етничко поријекло, језик, писмо, државни симболи и сл. Овакав приступ је изузетно битан посебно када се ради о новоуспостављеним друштвима која имају тенденцију контрафактуалног тумачења наслијеђеног као што је случај са нашим. Једно од таквих питања које се може узети као еклатантан примјер напријед изреченог и које тренутно предоминантно детерминише све политичке сукобе на јавној сцени а уз то задовољава критеријум научне верификације и провјерљивости, је питање српског језика као службеног.

О овоме је пуно речено са обије конфронтиране стране, од којих се она која је против увођења српског језика као службеног позива на уставно рјешење и формалноправну процедуру његове измјене, док се друга која се залаже за његову службеност позива на демократско право већине стечено личним изјашњавањем на посљедњем попису по којем већина држављана Црне Горе говори српским језиком.

Иако се са формалноправног становишта већине и демократске праксе у развијеним парламентарним демократијама, становиште оних који траже увођење српског језика као службеног може третирати као оправдано и довољно, чини се да управо због чињенице да ово питање спада у процесе дугог трајања, као бољи, убједљивији, научно утемељенији и свима прихватљивији аргумент би био историјски приступ, тј. приступ заснован на неспорној чињеници тј. историјској истини.

Ово тим више што документ из кога се недвосмислено може устврдити којим језиком су се служили наши преци се односи на тестамент Ђурђа Црнојевића посљедњег господара Зете, у односу на кога као, уосталом, ни за његовог оца, ни за кога у политичкој и научној елити нема ништа спорно. Наиме, захваљујући истраживању др. Горана Комара и посебно покојном др Милошу Милошевићу и његовом научном раду рецензираном од стране академика Симе Ћировића „Тестамент Ђурђа Црнојевића“ сазнајемо неупитну историјску истину о језику и писму коју смо дужни поштовати и чувати. Тим више што је она констатована од неутралне и у овом случају неупитне ауторитативне стране, официјелних институција Млетачке републике Сената и нотара, чији ауторитет и вјеродостојност у историјском смислу, посебно поштују оне политичке снаге у Црној Гори које се противе увођењу српског језика у службену употребу.

Овјера превода тестамента од стране официјелног нотара и канцелара Ђакома Грасоларија и верификација од стране Сената, у коме се на три мјеста у документу констатује да се документ преводи са „српског језика“. . . написаног „словима и језиком српским“* дају више него научну потврду о којем се језику ради.

Ова неспорна историјска чињеница би, чак шта више, требало и да обавеже све наше научно потврђене ауторитете историјске и лингвистичке науке и као институције и као појединце на једну свеобухватну научно верификовану расправу о коначном утврђивању званичног имена језика којим се у нашој држави споразумијевамо, пишемо и историјски се потврђујемо.

Све ово ван дневнополитичких потреба и интереса и без прављења трулих политичких компромиса о постојању два када је бјелодано јасно да се ради о само једном језику.

Поштовање историјске истине представљало би најбољу мјеру помирења и међусобног уважавања, најбољу еманацију максиме „супер омниа веритас-истина изнад свега“ као и парадигматичан начин рјешавања свих сукоба и постојећих међусобица. Овим би се, такође, потврдило да онај дио популације који себе у националном смислу препознаје као србе, не представља никакав реметилачки фактор у друштвеном ткиву Црне Горе, нити националну или било какву другу мањину, већ искључиво онај дио матичног државотворног народа Црне Горе који само поштује и чува аутентичну народну баштину и историјско насљеђе, а питање националне припадности третира као демократско право избора сваког појединца понаособ. Црној Гори је неопходан споразум, помирење и континуитет заснован на неупитном стандарду као што је максима – супер омниа веритас. Писмо – записано, језик – говорен* !!!

Бокељска иницијатива за регионализацију и децентрализацију

Аутор: Предсједник, Др Машан Ерцеговић

Литература:
Ентропија: стање нереда,насумичности и несигурности;Хрватска енциклопедија, Лексикографски завод Мирослав Крлежа; 2013. Загреб;
Сл. Франета,Сачувати капитализам од капиталиста; Вијести, 16.09.2019.год.
Прелевић, Д. Ле Бонова психолигија гомиле и постистина,Теорија; Алфа БК Универзитет, 2021.год.
Крсмановић, Д. Историјски процеси дугог трајања; фскрб.ру; 2015.год.
Милошевић, М. Тестамент Ђурђа Црнојевића, ЈУГОГРАФИК, 1994.год.
Комар, Г. Тестамент Ђурђа Црнојевића,часопис Стање ствари, 2О23.год.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: