Сурово убиство Романових као увод у вртлог масовних, незапамћених злочина 20. вијека

Пише: Мићун Милатовић

„Али долази час када ће свако ко вас убије мислити да Богу службу приноси.“

У ноћи 16-17 јула 1918. године , у граду Јекатеринбургу, највероватније по изричитој наредби В. И. Лењина, група комунистичких џелата предвођена Јаковом Јуровским, извршила је покољ 11 недужних особа:

-Николај Александрович Романов, убијен у својој 50 години;
-Александра Фјодоровна Романов, убијена у својој 46 години;
-Олга Николајевна Романова, убијена у својој 23 години;
-Татјана Николајевна Романова, убијена у својој 21 години;
-Марија Николајевна Романова, убијена у својој 19 години;
-Анастасија Николајевна Романова, убијена у својој 17 години;
-Алексеј Николајевич Романов, убијен у својој 13 години;
-Иван Михајлович Харитонов, убијен у својој 37 години;
-Алексеј Јегорович Труп, убијен у својој 63 години;
-Анастасија Степановна Демидова, убијена у својој 40 години;
-Јевгеније Сергејевич Боткин, убијен у својој 53 години.

Осим људи, комунисти су ликвидирали чак и псе, кућне љубимце Романових.
Како је званична истрага касније утврдила, крвава бољшевичка оргија у подруму зграде „Ипатјевог дома“, потрајала је скоро 20 минута. За то вријеме, комунистички ескадрон смрти, на 11 голоруких људи испалио је најмање 70 метака.

Чим су Романови и њихово особље сишли у подрум, Јуровски је кратко саопштио да је због агресије царевих рођака на СССР, Уралски извршни комитет Николаја Александровича осудио на смрт. Потом је, због Николајевог упитног запрепашћења, Јуровски исте ријечи још једном поновио, уперивши у Николаја свој „Колт“. Александра и Олга су покушале да се прекрсте, али их је у томе прекинуо плотун. Најприје је Јуровски испалио три метка у Николајеве груди, на мјесту га усмртивши.

Истовремено, егзекутор Петар Ермаков убио је Александру хицем у главу, а потом је још једним метком погодио Марију када је ова панично покушала да се домогне врата која воде излазу, док је остатак стрељачког вода почео да пуца практично насумце.

После скоро читавог минута бјесомучне пуцњаве, услед дима, заглушујуће буке, барутног мириса и прашине која се дизала због метака који су завршавали у зидовима мале просторије , егзекуција је на кратко морала бити заустављена.

Након што се слегао дим, а просторију испунио хропац самртника, јауци и очајно запомагање рањених, утврђено је да су сва дјеца брачног пара Романов, као и собарица Ана Демидова, још увијек жива.

Разлог томе, осим разуларености пијаних егзекутора, били су дијаманти ушивени у кошуљама и рубљу жртава, због којих су се меци одбијали од њихових тијела. Бајонети су се, из истог разлога показали неефикасним.

Према очевицима, Јуровски је у невјерици посматрао како један егзекутор, без резултата испаљује читав шаржер свог „Браунинга“ у тијело 13-тогодисњег Алексеја, И потом неуспјешно покушава да га усмрти бајонетом. Напослетку, сам Јуровски је пришао беспомоћном дјечаку, иначе хемофиличару, да би са два хица у главу окончао његов живот.

Јуровски је такође лично ликвидирао Татјану, метком у потиљак. Ана Демидова избодена је бајонетима, док се, сатјерана уз зид, бранила јастуком у коме су такодје били ушивени дијаманти.

Једна од девојчица које су још биле живе, кроз плач је руком заклањала главу, док је већ поменути Ермаков убадао бајонетом у груди, да би јој потом испалио куршум у главу. Не мање језив од самог злочина је панични поступак уклањања трагова, употреба кисјелине, паљење тијела, комадање и доцније премијештање лешева.

Пар дана након покоља, у локалним новинама издато је саопштење да је „погубљен Николај Крвави, стријељан без буржоаских формалности, али у складу са нашим новим демократским принципима.“ Совјетске власти су дуго порицале или прећуткивале смакнуће осталих чланова породице Романов, и практично све до слома СССР-а једини званични подаци о томе потицали су од истраге коју је непосредно након гнусног злочина обавио Николај Соколов, у краткотрајном периоду док су власт у Јекатеринбургу држале снаге адмирала Колчака.

Злочин над породицом Романов и њиховим особљем, означио је почетак совјетског термидора, који ће по свом укупном црном билансу, „лишен буржоаских формалности“, далеко надмашити француски претекст.

У духовном смислу, овај покољ као да је представљао ритуалну иницијацију човјечанства у вртлог масовних, незапамћених, злочина што ће их током наредних деценија „најкраћег вијека“, под кринком различитих идеологија, починити режими на разним странама свијета.

И у име слободе, напретка, хуманости, морала и правде „трупове слугу Твојих дадоше птицама небеским да их једу , и тијела светаца Твојих звијерима земаљским. Пролише крв њихову као воду око Јерусалима и не бјеше ко да их погребе.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: