Суза
Мишо Вујовић
Пише: Мишо Вујовић
И немојте нас више терати да плачемо. За било ким!? Колективно смо већ депресивни и расплакани. Доста смо лили сузе несвесни да су нам оне одавно замутиле видике. Замагле око, толико да у њему нестану сензири душе. Најбоље нам лежи то групно ридање, или плач маса где смо непревазиђени. То нас исцељује. Мрзимо владаре до бола а када се искекече ридамо из стомака.
Још ако, лице ороси неком глумцу или певачу, маса пада у делиријум. Сећам се крокодилских суза Кенета Каунде и огромне поњаве којом их је склањао са лица, на сахрани другу Титу. И ту увек застанем, недостаје адекватна именица, придев или глагол. Њему све добро стоји. И лопов и шибицар, или филантроп и месија. Био је све наш друг Т, највећи махер наше историје око кога се још нису усагласили ко је и одакле био.
Ожалошћена породица” фанова на друштвеним мрежама је масовна. Групно ридају, хорски.
Жао ми је сваког човека, паора понајвише, и писца, и глумца, и уметника. И циркузанта снужденог лика.
Уметност шири душу, буди узвишену страну живота, обесмишљава грабеж свакодневице и када измами сузу чији светлуцави траг као бразда остаје на образима, она је дотакла најдубљу тачку човекове интиме.
Е знао је то и Ђорђе Балашевић, песник и кантаутор нашег детињства и младости. Умео је не само да “убије време уз гитару”, већ да са њоме разведри или наоблачи. Мајсторски и маестрално.
Умео је да се додвори врховном команданту омладинском заклетвом „Рачунајте на нас”.
Песма о Васи Ладачком” је химна једном времену. Филм о животу. “Не ломите ми багрење” пева о сутону. Али човек не пева само о другима, он пева о себе. Ако следи своје стихове они га дижу, ако их руши они га газе. Да ли постоји песник згажене душе?
Певач је нешто друго, као и ангажовани стих. Леп, допадљив, уредан и празан. Певаш о времену, а време те цинкари.
А и, уметност је “побеђивала” ако легне оку или уху моћника. Све се морало уподобити сили. Божјој и земаљској.
Знао је да пева бакама, тетама, зајапуреним сосама, набубрелим секама, да поздрави деране и партизане и оне се друге обале Саве до Чавоглаве и брата Томпсона Перковића.
Вешто је слико животне сцене, уримоване навике и препознатљиву свакодневицу претварао у мелодичне хитове певушене од кухиње, улице, кафана, касарни до концертних сала…
Машала вала, рекли би дођоши, мајстори за снаше… Зато није волео никог ван сокака…
И био је идол нама из шесдесетих и својој генерацији и старијим. Срећа човекова је што многе своје узоре никада не упозна до краја. Поштовање у једном смеру и на даљину увек нам оставља мање простора за разочарања…
И ко је могао да помисли да је панонски морнар у било чему може потонути осим у трулој барци свога карактера…
Знао је у сред Загреба да опљуне по својима.
Пренемагао се у демократској Хрватској како га у четничкој Србији не разумеју, налазећи у Перковићевим Чавоглавама породични стег и кулу Балашевића.
“Никада нисам потенцирао своју националност, јер сам се до прије пар година и ако више не постоји та дивна земља, осјећао ипак Југославеном. Како је југославенство тешко практицирати, особито у четничкој Србији, ја сам одлучио да манифестирам оно што осјећам у души. Како сам обитељски везан са породицом Перковић из Чаволгава, гдје су стољећима Балашевићи имали свој стег и кулу, не могу поступит другачије него по диктату свога срца. Са радошћу ћу узети учешћа ове године у прослави Олује, и не желим више ни србијанским медијима нити било кому другоме, причати о томе”, дрчно је поручио Ђорђе Балашевић. Наглашавајући своја домољубива осећања панонски морнар је по ко зна који пут пљунуо у лице целој нацији.
Наравно, није се заљуљао од срама као барска дама од слатких коктела!
Певао је страсно до задње банке. Али неће га због тога мање жалити. Оплакиваће га данима приказивати његову уцвељену љубав, писати жалопојке као да је отишао са седамнаест, а не шесдесет седам година!
Његова генерација из педесет и неке,слепо је служила комунизму, ми рођени шесдесет и неке почели смо да чачкамо по заблудама социјализама и самоуправљања. Тек смо стасавали и било нам је смешно да се са оноликом количином туге на вечни пут прати друг Тито. Народне масе нису слутиле да су темељи црвене Јогославије и пре Брозове смрти, минирани. Био је то последњи велики идол маса.
Волео је песму, игру, добре уметничке слике. Лепе жене! Генерација седамдесетих само је омирисала шмек безбрижности, стога је највише разочарана. Рођени осамдесетих су изгубљени, рођени деведесетих и двехиљадитих су отуђени и отписани!
Путуј, Ђоле, од мене ти је опроштено, сам си себи скројио одело, али Дару, ону малу мученицу ћеш срести, њој објасни и помилуј својим хладним – зрикавим, њено топло – исплакано око.
Суд је суд до судњег часа, одатле је истина во вјеки, вјеков и за увек истина!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Vujovic standardno odlican. Pa i u odnosu na takozvanog umjetnika i takozvanu moralnu gromadu
Свака част господину Вујовићу који је отворено, јавно, јасно и гласно, али прије свега храбро ( ризикујући да се замјери појединим колегама писцима и новинарима), проговорио онако како мисле милиони Срба.
Медији су ових дана преко границе сваког укуса популарног Ђолета прогласили за националну величину за којом треба сви да проливамо сузе, а ја се не сјећам да је Панонски морнар пустио и једну сузу или да је написао макар једну строфу о стотинама хиљада Срба протјераних са својих огњишта од стране његових пријатеља, Томпсонових следбеника, усташа, кољача и убица.
Не сјећам се да је Ђоле приход од макар једног од својих безброј концерата уступио избјеглима, рањенима, болеснима, несрећнима.
У мојим брдима не важи изрека : „о мртвима све најбоље“ има Онај ка коме је ових дана отпловио Панонски Морнар који суди и пресуђује и живима и мртвима!
Господин Вујовић је „Сузом“ за Балашевића искрено, истинито и отмено отприлике рекао да неће да кука уз туђа носила.
Има нас и оних којима суза „Даре из Јасеновца“ више зашкрипи у срцу од Ђорђевих удивитељних кантауторских замаха.
Бог му дао души лако, а само је један задужен за место у небеском насељу.
Iskreno baš me briga za njega i njegove pesme. Ali treba da se priča o Jasenovcu i treba da se zna prava istina! Nikada se neće saznati koliko je zaista Srba stradalo ali jedno je sigurno, najveći pokolj srba u istoriji. Samo se pitam kako spavaju potomci onih koji su taj pokolj uradili, a „braćo i sestre“ hrvati?!
Зашто ми нисте поставили коментар, никог нисам вријеђао. Поздрав
„Његова генерација из педесет и неке,слепо је служила комунизму, ми рођени шесдесет и неке почели смо да чачкамо по заблудама социјализама и самоуправљања.“
A sto cemo sa rijetkim iz generacije 50-tih, koji nijesu sluzili komunizmu? Tada je to bilo malo teze. Dvaput sam odbio ponudu u clanstvo SKJ. Sesdeset devete kao gimnazijalac i 79 kao vojnik JNA. Devedesetih me nijesu mobilisali, toliko su mi vjerovali, a imali su i dobrovoljaca na pretek ( bar u CG, po Beogradu su ih hvatali kao zeceve u tri ujutro na spavanju). Zato su me mobilisali 99, valjda je postojala mogucnost rata sa pravom vojskom. Naravno da sam se odazvao, iako sam mogao da budem „gost“ u Cetinjskom hotelu, gdje su se posakrivali ljuti montenegrini da ne bi ratovali za Milosevica. To im je bilo opravdanje za kukavicluk, njihov i njihovog „harizmaticnog“ lidera, koji je ukrao politicki program od njihovog prvog „harizmaticnog“ lidera. Sada sa distance (i geografske i vremenske) posmatram citavi cirkus i u CG i van nje i povremeno gnjavim polaznike ovog Portala.
A o Djordju, nijesam ove detalje znao, ali zasto bi me on iznenadio on kad nijesu drugi, bliski ljudi ciju sam transformaciju od branilaca komunizma, samoupravljanja, Titovog puta u euro- atlantiste, pratio od pocetka do dana danasnjega. Clanak Misov je inace odlican, kao i uvjek, iako meni ne otkriva nista novo.
I neka je Djordju laka zemlja, sta drugo da se kaze.
Ne znam da li je ovo istina ili nije, ali se dobro sjećam davno date izjave velikog pjevača Olivera Mandića, koji za Balaševića reče: „to što radi, radi maestralno, ali je kao čovjek smrdibuba“
Ma da li su ono zaista njegove reči o Čavogalavi, Balaševića kuli, i slavljenu Oluje — ja ni sad nemogu da verujem!? Ako je tako nikakve ga pesme nemogu oprati. Razumem potrebu o umirivanju strasti posle sukoba ali ovo nije to — ovo je nešto drugo! Ovo je …?? Neka mu je laka zemlja! Samo znam da pesmu `Boža zvani pub` neću moći više da slušam na isti način kao pre! E moj Đole! Ne čini čojstvo samo majstorluk nego nešto ipak više od toga. Ipak opraštam (radi tvojih pesama i radi nas) — VELIK SMO MI NAROD!
Не могу да верујем да је толико далеко отишао..А опет, кад те крв позове..И лепо ми рече једаред новосадски таксиста, ‘тврди Лалош’, како је Балашевић ‘можда и само 1/8 Србин’ – помислих: такси жвака и оставих га без коментара. Сад видим – није: Вујовић је озбиљан човек. Које разочарење.
Храбро, лепо, јасно, и искрено си ово написао господине Мишо. Врхунски! Ђолету нек је лака земља, иако нас је запљунуо кад год је стигао, а није морао.
Балашевић је по националности – титоиста.
Истина боли и зато је само храбри говоре
Nepogresiv opis licnosti Djordja Balasevica.Svaka ti cast Miso,
https://www.youtube.com/watch?v=BudvCadi5YA
Pricace ti jednom mozda
kako sam ja bio sto-sta
pile moje, pace moje malo
mudrovace badavani
kad me nema da se branim
da sam blizu, ne bi im se dalo
Pricace ti o plovidbi
ti sto nisu sidro digli
sta sam za njih neg’ ukleta sajka
tvrdice sa cudnim sjajem
da sam drhtao pred zmajem
videli su oni iz prikrajka
Pricace ti, kojekakvi
zloba se k’o rubin cakli
kako odjek mog osmeha jeci
i klece se u pretpostavke
kljuckajuci kao cavke
moje lose prepricane reci
Brojao sam ljude s krsta
pravila i izuzetke
posvud promasena vrsta
samo retki nadju retke
Pricace ti jednom svasta
boljima se tesko prasta
pile moje, pace moje malo
i silni misevi u boci
javice se k’o svedoci
pustolovnog traganja za Gralom