Сузе „друге Србије“…

Пише: Михаило Меденица

На претходни текст: „Не бој се – само веруј“, добијем на десетине увреда неке господе која „не могу више да издрже тиранију нас верника“ (то је суштина њихових порука), притом се, безмало сви, декларишући као „милитантни атеисти“.

Поштујем свачије право да не верује, у шта год хоће, баш колико они не поштују моје/наше право да верујем/верујемо у Бога и Сина Божијег, и никада никоме нисам наметао своју вољу или свој суд, но…

Заправо, они поштују моје право да верујем док год то скривам, ћутим, чиним у потаји, утрчавам у цркву ко да бежим с пљуска и истрчавам из ње као да сам украо новац с иконе…

Речју, верујући човек је затуцана будала али му је опроштено уколико је свестан те болештине и уколико је спреман да се лечи, или барем да се јавно стиди својег хендикепа јер, побогу, 21. век је – доба паметних телефона и све глупљих људи!

Мислим, наравно, на ове просвећене који су толико даровани сазнањима да су „милитантни атеисти“ подјармљени „тиранији верника“!

Дакле, толико не верују да су милитантни, што би ваљда требало да значи да су спремни верујућем да пуцају у чело како би му доказали да неће васкрснути, односно, спалили би цркву ликујући како Господа нема да угаси пламен…

Ајде што не верују, њихово право, али они, заправо, не верују ни у то у шта не верују, чудо једно…

Што се њих тиче Бетмен је рађен по стварном лику али Бог не постоји јер га нису видели…

Заправо, не виде га само у православљу, колико сам приметио.

„Храбри“ су једино о Васкрсу, никад о Ускрсу, Пасхи, Бајраму…приљежно презиру искључиво веру у којој су рођени, све српско и сваки помен националног, јер то су „грађани света“, а свет је оно што су видели путујући ногама, а лутајући душом…

Тако милитантно продуховљени прескочили би и фратра и рабина и муфтију да где на улици леже у невољи, правећи се да не виде, а овакве затуцане будале би главу дале за сваког од њих јер ме дивна православна вера учи да на човека гледам с висине једино кад му пружам руку да устане.

На човека, јер ни Господ неће познати себе у мени ако ја у другоме не видим најпре човека, које год вере или невере био.

Нисам милитантно верујући, нити се то може бити, јер распеће није батина већ спона, ћуприја којом ћеш ми доћи у невољи и којом ћу ти доћи у доброме.

Ево, у ове године овог тровања званог вирус јасније се него икад видело шта истинска вера чини у човеку и од човека: нагонили су нас да бежимо једни од других, да се „чувамо“ тако што ћемо једни у другима видети звери, али оно најбоље у мени је вазда трчало брату у загрљај.

Можда звучи глупо, али верујући људи су сачували човекољубље за дане будуће, сачували су човека за човека, за оне што су веровали да неће оболети ако сатру све људско у себи јер камен не побољева…

И остали би довека скамењени да није затуцаних будала које су знале да је болест опака колико је опак лек, а за ову су нам нудили најотровнији: сачувај себе!

А, шта ћу са собом без брата и сестре?

Нисам милитантни атеиста, није ми довољно само да је мени добро; туђа беда није моје богатство; нема победа у поразу ближњег; како да се смејем а свуд око мене лица у грчу и гримаси..?

То је та поган од такозване „друге Србије“: они што презиру ђеда јер му је црно испод ноктију, оца што га је њива ишколовала, мајку што је у град донела девојачку спрему са села, село што има тако простачко име и онолико сведока да се за славу нису наручивали канапеи и лигње из извиканих ресторана…

Да је од ресторана старија кафана, а од кафане само црква…

Не поричу да су Срби кад се помену Тесла, Пупин, Миланковић…али се гнушају кад се говори о чобанину што је оставио стадо и потрчао да крвавих гаћа и опанака брани Европу и свет!

Наравно, појма немају да су се Тесла, Пупин и Миланковић клањали том истом чобанину. Да је Пупин добио Пулицерову награду за аутобиографски роман: „Од пашњака до научењака“, да је Србин раскивао тарабу себи за покров- другима за колевку…

Верујући Србин!

Понављам, ово је слово о будалама које себе називају „милитантним атеистима“, а много их је, и није проблем што не верују у Бога, њихово право, већ што невером тобож поштују различитости, а различитостима сматрају да постоји њихово право, и она погрешна…

Они су, рекох, грађани света, диве се римском Колосеуму али им је Студеница гомила камења; узидшу на Јелисејским пољима ал им је туђе Поље Косовско; знају сваку стопу Лондона али не знају зашто је Хоча Велика, највећа; не знају да је Лувр тек остава Хиландарске ризнице…

Видео сам све то, и уживао гледајући све те лепоте, знајући да су моје, да сам их све у Србији већ видео, да за разлику од њих заиста поштујем туђе јер ми није туђе- свега је тог моја Србија ризница и чувар!

Видевши Дечане научио сам да видим лепоту, озоривши у Призрену схватио сам да небо није само моје, седећи на ливади са косцима разумео сам и Гогена и Сезана…

Затуцани верник који их у тим расправама назива браћом, а они мене идиотом, и увек ће имати идиота за брата, а ја њих..?

Ето, у 21. веку, добу еманципације вере ни у шта.

У 21. веку, добу којем не припадам/не припадамо, осим ако тај „њихов“ 21. век није време рачуњања од дана…

Нека, нек размисле, нећу да им стајем на муку, нећу им рећи да и као „милитантни атеисти“ ипак живе веру…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: