Suze „druge Srbije“…

Piše: Mihailo Medenica

Na prethodni tekst: „Ne boj se – samo veruj“, dobijem na desetine uvreda neke gospode koja „ne mogu više da izdrže tiraniju nas vernika“ (to je suština njihovih poruka), pritom se, bezmalo svi, deklarišući kao „militantni ateisti“.

Poštujem svačije pravo da ne veruje, u šta god hoće, baš koliko oni ne poštuju moje/naše pravo da verujem/verujemo u Boga i Sina Božijeg, i nikada nikome nisam nametao svoju volju ili svoj sud, no…

Zapravo, oni poštuju moje pravo da verujem dok god to skrivam, ćutim, činim u potaji, utrčavam u crkvu ko da bežim s pljuska i istrčavam iz nje kao da sam ukrao novac s ikone…

Rečju, verujući čovek je zatucana budala ali mu je oprošteno ukoliko je svestan te boleštine i ukoliko je spreman da se leči, ili barem da se javno stidi svojeg hendikepa jer, pobogu, 21. vek je – doba pametnih telefona i sve glupljih ljudi!

Mislim, naravno, na ove prosvećene koji su toliko darovani saznanjima da su „militantni ateisti“ podjarmljeni „tiraniji vernika“!

Dakle, toliko ne veruju da su militantni, što bi valjda trebalo da znači da su spremni verujućem da pucaju u čelo kako bi mu dokazali da neće vaskrsnuti, odnosno, spalili bi crkvu likujući kako Gospoda nema da ugasi plamen…

Ajde što ne veruju, njihovo pravo, ali oni, zapravo, ne veruju ni u to u šta ne veruju, čudo jedno…

Što se njih tiče Betmen je rađen po stvarnom liku ali Bog ne postoji jer ga nisu videli…

Zapravo, ne vide ga samo u pravoslavlju, koliko sam primetio.

„Hrabri“ su jedino o Vaskrsu, nikad o Uskrsu, Pashi, Bajramu…prilježno preziru isključivo veru u kojoj su rođeni, sve srpsko i svaki pomen nacionalnog, jer to su „građani sveta“, a svet je ono što su videli putujući nogama, a lutajući dušom…

Tako militantno produhovljeni preskočili bi i fratra i rabina i muftiju da gde na ulici leže u nevolji, praveći se da ne vide, a ovakve zatucane budale bi glavu dale za svakog od njih jer me divna pravoslavna vera uči da na čoveka gledam s visine jedino kad mu pružam ruku da ustane.

Na čoveka, jer ni Gospod neće poznati sebe u meni ako ja u drugome ne vidim najpre čoveka, koje god vere ili nevere bio.

Nisam militantno verujući, niti se to može biti, jer raspeće nije batina već spona, ćuprija kojom ćeš mi doći u nevolji i kojom ću ti doći u dobrome.

Evo, u ove godine ovog trovanja zvanog virus jasnije se nego ikad videlo šta istinska vera čini u čoveku i od čoveka: nagonili su nas da bežimo jedni od drugih, da se „čuvamo“ tako što ćemo jedni u drugima videti zveri, ali ono najbolje u meni je vazda trčalo bratu u zagrljaj.

Možda zvuči glupo, ali verujući ljudi su sačuvali čovekoljublje za dane buduće, sačuvali su čoveka za čoveka, za one što su verovali da neće oboleti ako satru sve ljudsko u sebi jer kamen ne poboljeva…

I ostali bi doveka skamenjeni da nije zatucanih budala koje su znale da je bolest opaka koliko je opak lek, a za ovu su nam nudili najotrovniji: sačuvaj sebe!

A, šta ću sa sobom bez brata i sestre?

Nisam militantni ateista, nije mi dovoljno samo da je meni dobro; tuđa beda nije moje bogatstvo; nema pobeda u porazu bližnjeg; kako da se smejem a svud oko mene lica u grču i grimasi..?

To je ta pogan od takozvane „druge Srbije“: oni što preziru đeda jer mu je crno ispod noktiju, oca što ga je njiva iškolovala, majku što je u grad donela devojačku spremu sa sela, selo što ima tako prostačko ime i onoliko svedoka da se za slavu nisu naručivali kanapei i lignje iz izvikanih restorana…

Da je od restorana starija kafana, a od kafane samo crkva…

Ne poriču da su Srbi kad se pomenu Tesla, Pupin, Milanković…ali se gnušaju kad se govori o čobaninu što je ostavio stado i potrčao da krvavih gaća i opanaka brani Evropu i svet!

Naravno, pojma nemaju da su se Tesla, Pupin i Milanković klanjali tom istom čobaninu. Da je Pupin dobio Pulicerovu nagradu za autobiografski roman: „Od pašnjaka do naučenjaka“, da je Srbin raskivao tarabu sebi za pokrov- drugima za kolevku…

Verujući Srbin!

Ponavljam, ovo je slovo o budalama koje sebe nazivaju „militantnim ateistima“, a mnogo ih je, i nije problem što ne veruju u Boga, njihovo pravo, već što neverom tobož poštuju različitosti, a različitostima smatraju da postoji njihovo pravo, i ona pogrešna…

Oni su, rekoh, građani sveta, dive se rimskom Koloseumu ali im je Studenica gomila kamenja; uzidšu na Jelisejskim poljima al im je tuđe Polje Kosovsko; znaju svaku stopu Londona ali ne znaju zašto je Hoča Velika, najveća; ne znaju da je Luvr tek ostava Hilandarske riznice…

Video sam sve to, i uživao gledajući sve te lepote, znajući da su moje, da sam ih sve u Srbiji već video, da za razliku od njih zaista poštujem tuđe jer mi nije tuđe- svega je tog moja Srbija riznica i čuvar!

Videvši Dečane naučio sam da vidim lepotu, ozorivši u Prizrenu shvatio sam da nebo nije samo moje, sedeći na livadi sa koscima razumeo sam i Gogena i Sezana…

Zatucani vernik koji ih u tim raspravama naziva braćom, a oni mene idiotom, i uvek će imati idiota za brata, a ja njih..?

Eto, u 21. veku, dobu emancipacije vere ni u šta.

U 21. veku, dobu kojem ne pripadam/ne pripadamo, osim ako taj „njihov“ 21. vek nije vreme računjanja od dana…

Neka, nek razmisle, neću da im stajem na muku, neću im reći da i kao „militantni ateisti“ ipak žive veru…