Сваки пети средњошколац био жртва вршњачког насиља, у школама најчешће психичко и физичко насиље

Вршњачко насиље је широко препознато како међу средњошколском, тако и укупном популацијом. Сваки пети ученик наводи искуство жртве насиља, а 53,4 одсто познаје некога ко је био жртва вршњачког насиља. Најчешћи облик вршњачког насиља у школама су психичко и физичко насиље. Од ученика који су били жртве насиља, 64,2 одсто је пријавило насиље, док 35,8 одсто то није учинило. Пунољетни испитаници родитеље држе за најодговорније за вршњачко насиље које спроводе њихова дјеца, а велика већина сматра да медији и друштвене мреже утичу на појаву и развој малољетничке делинквенције и вршњачког насиља. Ово су неки од налаза два паралелна истраживања о перцепцији вршњачког насиља и малољетничке делинквенције међу пунољетним грађанима и грађанкама Црне Горе, као и међу средњошколском популацијом, које је недавно представио Центар за грађанско образовање (ЦГО).

Сарадник на програмима у ЦГО Василије Радуловић, представљајући податке који се односе на средњошколску популацију, казао је да највећи број ученика, скоро 60 одсто, препознаје одређени степен присутности вршњачког насиља у њиховој школи или средини, а да је само 11 одсто оних који сматрају то га нема у њиховој средини. Додатно, налази указују на најчешћу присутност психичког и физичког насиља, док слиједе социјално и дигитално насиље насиље, и у мањој мјери сексуално насиље.

“Сваки пети ученик (21,6 одсто) изјавио је да је био жртва вршњачког насиља, док 78,4 одсто није имало такво искуство. Жртве су најчешће доживјеле психичко(34,9 одсто), социјално (22,4 одсто) и дигитално насиље (17 одсто). Истовремено, 15,8 одсто ученика наводи да је искусило физичко насиље, а 9,9 одсто сексуално насиље. За вршњачко насиље у својим срединама сматрају најодговорнијим породице и породично васпитање, али и Интернет и друштвене мреже, као и опште стање у друштву ”, казао је Радуловић.

Диверсификовани су узроци вршњачког насиља, али се као главни истичу утицај вршњака, породични проблеми, злоупотреба супстанци као што су дрога и алкохол, као и приступ и изложеност медијима и интернету без надзора.

Од ученика који су били жртве насиља, 64,2 одсто је то пријавило а 35,8 одсто није. Међу онима који су то учинили, највећи је процент то пријавио члану породице и школи, затим пријатељу, полицији или некој невладиној организацији.

Истраживање је показало да 53,4 одсто ученика познаје некога ко је био жртва вршњачког насиља, а половина од ових који познају жртве наводе да су те жртве пријавиле насиље. У одређеној фреквенцији, вршњачком насиљу је свједочило преко 66 одсто ученика и то су већински неком пријављивали, док око 33 одсто наводи да томе никада није свједочило.

„Преко четири петине ученика изјавило је да би пријавило вршњачко насиље уколико би били жртве, док око петине то не би учинило, што упућује на потребу за додатном едукацијом и подршком. Такође, међу ученицима који до сада нису свједочили вршњачком насиљу, а који не би у будућности пријавили вршњачко насиље школи, 75,9 одсто сматра да се ништа неће промијенити, “ казао је Радуловић, преноси ЦдМ.

Сваки пети ученик познаје некога у својој школи или средини ко је као малољетник осуђен за неко кривично дјело.

Ученици се већински осјећају сигурно у школи, са око девет оних који наводе да се тамо не осјећају сигурно.

Већина (51 одсто) сматра да се мјере против вршњачког насиља спроводе, али да постоји велики простор за побољшање.

“Ученици вјерују да се вршњачко насиље у школи или средини може сузбити строжијим казнама од стране институција за оне који врше насиље и строжијим казнама у школи. Такође, радионице о превенцији вршњачког насиља се, такође, виде као корисне, као и боља доступност психолошко-педагошких служби, али и увођење школског полицајца”, појашњава Радуловић.

“Скоро двије петине ученика (39,1 одсто) изјавило је да су се некад осјећали увријеђено или повријеђено због коментара или слике коју је неко од њихових вршњака или познаника поставио на друштвеној мрежи (Инстаграм, ТикТок, Снапцхат, Фацебоок, X), док 60,9 одсто ученика/ца није имало такво искуство,” казао је он.

Из истраживања произлази да је 16,6 одсто ученика признало да су некада вршили вршњачко насиље, док 83,4 одсто никада није било укључено у такво понашање.

Дамир Суљевић, сарадник на програмима у ЦГО-у, представио је налазе који се односе на пунољетну популацију, наводећи да преко три петине испитаника вјерује да је вршњачко насиље повремено или често присутно,док мање од трећине сматра да је ријетко. Слични су подаци и кад је ријеч о присутности малољетничке деликвенције, па тако преко 55 одсто грађана сматра да су кривична дјела која су починиле особе млађе од 18 година повремено или често присутна, док око трећине сматра да је то ријетко, а око 10 одсто је става да тога нема у њиховој средини.

“Социјални и породични фактори имају најзначајнији утицај на девијантно понашање малољетника, али се препознаје и утицај образовно-васпитних, економских, географских, здравствених… Међу најзаступљеније облике вршњачког насиља истиче се психичко и физичко насиље, а слиједе дигитално, социјално и сексуално насиље”, казао је Суљевић.

Налази указују да већина испитаника није имала лично искуство са вршњачким насиљем, али скоро петина наводи да су били жртве вршњачког насиља, и то углавном психичког и физичког.Значајан је број оних који познају некога ко је био жртва вршњачког насиља.

„Убједљива већина испитаника наводи да никада нису вршили вршњачко насиље, док је сваки десети признао некадашње насилништво. Већина оних који су признали да су вршили вршњачко насиље наводи да су због тога били кажњени од стране надлежних институција, али је приближан и број оних који су избјегли казну. Такође, већина оних који су признали да су вршили вршњачко насиље тврди да то не би поновили, уз напомену да је 16 одсто оних који наводе да би то опет починили. Иако се већина починилаца вршњачког насиља каје због својих поступака, остаје овај мањи проценат који можда није свјестан озбиљности својих дјела или не осјећа кајање“, појаснио је Суљевић.

Раширеност малољетничке деликвенције потврђује и чињеница да сваки четврти испитаник зна неког ко је како малољетник био осуђен за кривично дјело.

“Већинско је увјерење да су санкције за малољетничку делинквенцију и вршњачко насиље благе или веома благе, као и да треба да се построже како би се допринијело ефикаснијем сузбијању малољетничке делинквенције и вршњачког насиља. Интересантно је да постоји огромна подршка увођењу института школског полицајца (72,1 одсто) ”, каже Суљевић.

Подијељена су мишљења о ефикасности алтернативних санкција у односу на конвенционалне, а већинско је увјерење да постојеће политике и програми за сузбијање малољетничке делинквенције нијесу ефикасни. Преко 50 одсто испитаника оцјењује однос надлежних органа према проблему малољетничке делинквенције као лош или веома лош, а мало преко 37 одсто га оцјењује однос као добар или веома добар.

Огроман утицај друштвених мрежа

„Доминантна већина (74,1 одсто) сматра да медији утичу на појаву и развој малољетничке делинквенције и вршњачког насиља, док је тај проценат још већи када је ријеч о утицају друштвених мрежа – чак 85,9 одсто. Ово је инструктивно за даље разматрање мјера и стратегија за управљање њиховим утицајем како би се смањила стопа малољетничке делинквенције и вршњачког насиља“, поручио је Дамир Суљевић.

Више од половине испитаника који су родитељи дјеце школског узраста (58,8 одсто) имају повјерење у школу да ће заштитити њихово дијете у случају вршњачког насиља, као и да су њихова дјеца сигурна у школи.

„Висок је степен сагласности да родитељи имају кључну улогу у превенцији и ријешавању проблема вршњачког насиља.Тако, 79 одсто сматра родитеље одговорним за вршњачко насиље које спроводе њихова дјеца”, казао је Суљевић.

„Као главне узроке вршњачког насиља, грађани виде утицај вршњака, приступ и изложеност медијима и интернету без надзора, породичне проблеме, затим злоупотребу супстанци и одсуство или недостатак позитивних узора, али и недостатак образовних прилика, ментално здравље и емоционалне проблеме. Ти подаци опомињу на сложеност проблема вршњачког насиља, који је резултат комбинације различитих социјалних, породичних и индивидуалних фактора, те истичу потребу за свеобухватним приступом у превенцији и рјешавању ове појаве“, закључио је он.

Истраживање је спроведено на два нивоа -на стратификованом троетапном узорку од 1000 ученика средњих школа старости од 15 до 19 година у периоду од 4. до 15. јуна 2024, као и на стратификованом троетапном узорку од 1000 пунољетних грађана Црне Горе анкетираних од 5. до 14. јуна 2024. године, уз коришћење ЦАПИ методе. Стручну подршку у спровођењу овог истраживања пружио је Институт ДАМАР.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: