Све ће то НАТО позлатити

Пише: Емило Лабудовић 

Згушњава се ноћ над Златибором, а небо, озвјездано, модро и дубоко, испреда неисказиву тишину која, као поњава, умотава предјеле који би, да је среће и Божје милости, вечерас требало да вриште нетакнутом бјелином снијежног покривача. Али, изгледа, и ноћас је Бог далеко, даље од ових, скоро па хиљаду, километара који се, као вуњено предиво, одмотавају под точковима аутомобила.

Мјесец, блијед и такође далек, неуморно прти за нама и исијава своју вилинску прашину која златну кору златиборског борја претвара у чисто сребро. За леђима, све даље и даље, остају Београд, величанствен у свом сјају, и успомене на сусрет са браћом и братски разговор (ако то смијем да пријавим овдашњим домобранитељима) о заједничком нам сјутра, ма колико се неки упињали да га подијеле.
Минути и сати се вуку спорије од Ђоковог разиграног „мерцедеса“ (купио човјек, не у „Бемаксу“ него од поштеним знојем зарађених пара), напољу релативно топло (Златибор то одавно не памти у ово доба године), у ауту, још топлије. Неуморну радио – станицу „Лола“, која нас пријатном музиком прати још од Београда, негдје око Драглице, изненада покрива сигнал Радија Црне Горе. Поноћ је и поноћне су вијести. „Таман да надокнадимо једнодневно избивање из про… ове и оне, овакве и онакве нам Црне Горе“, кажем Ђоку.
И, гле чуда, а Матија би рекао: „благо изненађенима“, прва вијест је да од „Бук Бијеле“ неће бити ништа и да је Додик узалуд долазио у Црну Гору!? Слеђена тишина, већ надомак, Кокиног Брода сад дјелује још студенијом, а разум никако не може да растолкује ову вијест на ивици лудила. Зашто би Црна Гора, питам се, била против овог објекта, тим прије што његова градња не наноси неку штету већ доноси само корист свима, па и про… итд црној нам Црној Гори? А одговор ми одавно пред очима, колико год се опирао да га прихватим: спољна и свака друга политика најцрње нам Црне Горе је одавно, чак и послије промјене власти, по матрици „да нам се НАТО и госпођа Џуди не наљуте“! Народски речено, нека комшији цркне крава, па чак ако је то крава – музара од чијег би млијека позамашно чанче, „само на црне очи“, припало Црној Гори. А кад НАТО и наречена Џуди (која никако да отперја одавде, мада се бољој не надамо) нареде, онда се „добровољно“ мора радит у корист своје штете. Санкције Русији, отклон, у сваком погледу, од Србије… па нека кошта шта кошта.

Уосталом, шта ће нама џаб – џабе струја кад имамо НАТО!? И шта ће нам Саша Мујовић и његово тријумфално „не“ са лажним призвуком самосталности, кад нашом Владом и у нашој Влади одавно министрују амбасадори/амбасадорке пар земаља пред чија смо кољена клекли? А кад се, господине Мујовићу, клекне на кољена, (нека ми опросте моралисти и лажни чистунци), зна се шта ти је чинити.

И још док се нијесам опасуљио од претходне, стиже нова, још тежа и самооптужујућа. Министар нам одбране (само не знам од кога и од чега), политички, а нека ме Бог не пише у грешне, отпадак некадашњег патриотског СНП, нагнуо се толико пред НАТО силницима да му је пошироко дупе (опет извињење) дошло изнад главе и памети му, и великодушно их позвао да, зарад некаквог само НАТУ знаног, мира – приморају и Србију да се учлани у тај најригиднији експонент међунаридног криминала. Милом или силом, оном Алексином министарчићу је свеједно. Као да Србија није суверена (да је за прст, суверенија од Црне Горе, па нека ме „капица“ на колац набије) и као да сама не зна шта је најбоље за њу него то морају да им дојаве ови, ни тамо ни овамо мешетари, који се, гле парадокса, називају демократама. И то не било чији него „нашег Алексе“. А то колико је „наш“ зна и последња баба у мом селу.
Златибор остаје иза, а Златар већ шири руке да дочека. „Велика је Србија, кажем већ помало уморном Ђоку, много већа него што ови модерни „картографи“ с обје стране желе да је прикажу и прокажу“!

Велика, сувише велика да би и је ова ноћ могла прогутати, „мерцедес“ прејездити, а вијести на ивици лудила наједити. Јер, ако је ико навикао на издају, онда су то Србија и Срби, чију дубину издаје још нико није измерио.
Над Златаром мјесец се већ угасио, „Лола“ опет преузима банак, али предивна музика већ не може да спере горак укус сплачине коју и овдје осјећам, мада до Црне Горе има још добар комад пута. Будан је и устреперио сваки живац у мени, а Србија, велика, у три неба не би стала, спокојно спава, сигурна да све док пашчад лају око њеног тора, вуци ни примаћи не смију.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: