Све је отишло до(ђавола)…
1 min read
Пише: Вук Јовановић
Све је отишло до(ђавола), до њега лично, до његових одаја, а ми сједимо раме уз раме са дотичним – у буквалном смислу. Ко је за то крив? На кога уперити прстом? На кога подићи камен и казнити га као библијску курву ?
Ми смо криви, сви ми заједно, а подићи камен на себе самог био би велики гријех, зар не? Све екстрем до екстрема, супер его до супериорнијег ега, тврд став до још тврђег, кад би само мало „оладили“ гдје би нам крај био? Зато што увјек идемо из крајности у крајност, час смо жртве фашизма, час смо већи фашисти од Павелића (по идеологији владајуће партије, про-нато усташке творевине Монтенегро), час смо комунисти а час четници (Србија – од Слобе до Томе), час пљујемо по цркви , час дајемо прилоге, час се волимо час презиремо. Нажалост, нема средине.
Ето дочекасмо да се у СПЦ-у почну политички дијелити, попут Звезде и Партизана, на југ и сјевер, што значи да би овим координатама Амфилохије био „Гробар“ а Иринеј „Делија“. Биће то „паклен“ дерби, чини ми се. На жалост не постоји она чувена „златна средина“ за коју није случајно речено ЗЛАТНА, јер она најдуже траје, највише сија и вриједи, за разлику од свега што је брзо, колико год да било добро – кратко траје.
Због тога су нас лако поразили Шиптари (зар то не звучи исто као штакори ?), зато су нас поразили и сви остали. А опет, нисмо ми толико лоши у бити, испадосмо наивни. Врло лако се навикавамо на лоше а много тешко од истог одвикавамо. Увијек тражимо лакши пут како да дођемо до циља а на крају увијек одемо тежим (Проклетије). Чак и када ратујемо, не можемо попут свих нормалних земаља један на један или пет на пет, него морамо сами против цијелога свијета и то без штита и мача, само инат и „она работа“.
Такав менталитет се најбоље осликава у кошарци. Србија до финала дође непримјетно и врло очекивано а крене са реченицом „немамо шта да изгубимо“. А онда у финалу под обручом видимо Владимира Штимца и Маркуса Казинса и схватимо да се ту управо дешава немогуће, све је ту против математике и статистике и све супротно од бројева и прорачуна, зато је то ствар вјере у чуда, а самим тим вјере у Бога. Последњи пут смо у финалу играли против Срба (није лапсус – Србија vs Српска дијаспора) и били поражени. Од Драгића, Дончића чак је и тренер био Србин – Игор Кокошков. Није први пут да је Србија поражена од саме себе, како у кошарци тако и на осталим пољима, понајвише на Косову пољу. А такви порази се ређају све чешће и колико ми се чини нема им краја.
Наш главни град је „на води“ а сви штакори на пољу, Косову пољу. Цитирајући Ничеа у Заратустри: „Бог је мртав“, заиста јесте а за њим ће умријети и српски народ који ће тада и званично постати НЕБЕСКИ. У овим потоњим временима често људи изговарају кроз кратак уздах двије ријечи које су уједно и два једина рјешења – ДЕЦА И СЕЛО. Што се тиче села – ливада може без човјека али човјек без ње не може, што значи да је човјек на издисају не и ливада, ливада увијек дише пуним плућима. Исто важи и за стоку, може она да пасе без човјека али човјек без стоке не може да се храни. Када је реч о дјеци, не треба их „правити“ (нису урмашице да би се правила), треба их стварати, подизати, гајити и вољети, али тамо гдје има смисла, поред штакора- није баш паметно.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
ово?
@pisač,
Не ваља се олакшавати на јавном месту, ма колика ти фрка била, немој по народу.
Важи и за велику (нужде су нужде, вероватно је и твоја разложна).
И промени име, до ловостаја.
Joan Miro, „The Vegetable Garden with Donkey“, 1918.
…“Мудро би било не само објавити, већ и убацити и у школске уџбенике, па би ученици схватили да је историја један вртоглави калеидоскоп који у свом кружном кретању загребе најчешће на различитим, а понекад и на истом месту и да се само околности везане за епоху мењају, док су сами догађаји толико налик испод површине, да се олако може предвидети понављање догађаја…“
http://www.kmnovine.com/2017/10/kishad.html
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/samookupacija-u-kulturi/
…“Такође смо недавно могли да прочитамо и текст Николе Павловића „Окупација под српском заставом“ (овде). „У историји ратовања одувек је страна која изгуби у сукобу сносила терет окупације“, каже он. Али, данас „у већини случајева, нема стране војне силе (на улицама – С.А.), нема концентрационих и радних логора, нема саопштења окупатора“. Окупацију заправо спроводи домаћа власт, а правило је: што више издаје националних интереса, то више застава и патриотског пренемагања.
И док наша власт послушно реализује добијену мапу пута издаје Косова, у јавности све пуца од наводног родољубља, почев од „`патриотски брендираног` воза, преко подизања споменика Кнезу Лазару у К. Митровици, помпезног полагања заклетве на Мирослављевом јеванђељу, иницијативе о постављању гигантске (српске) заставе на Ушћу, до именовања булевара у Београду по `Херојима са Кошара`“, каже Павловић.
Повежемо ли ова два увида, добићемо јасну слику појмова самоокупација и аутоколонијализам. Они означавају двоструки феномен:
на једној страни постоји компрадорска власт, која послушно спроводи налоге колонијалне или окупационе силе, притом убеђујући становништво да је реч о „правом патриотизму“;
на другој страни, постоје бројни „добровољни колаборанти“, поготово међу културном, медијском и академском „елитом“, који су поунутрили идеологију окупатора (колонизатора) и који својски подржавају пацификацију и декултурацију сопственог народа у корист страног хегемона, убеђујући становништво да је то „прави интерес“ народа и једини пут у „нормално друштво“.
Актери који припадају тим двема странама истог феномена могу да делују заједно, као део исте политичке структуре, а могу и да буду у сукобу око конкретног кадровског распореда или због контроле ресурса. Но, они су свагда део исте самоокупаторске формације, а њихов „идејни“ сукоб више је борба за наклоност хегемона него што између њих постоје стварне функционалне разлике…“
Edvard Munch’s „The Scream“, Врисак, Мунка
Источник заразы, Петр Мамонов, Звуки МУ
– Муха – источник заразы, –
Сказал мне один чувак.
Муха – источник заразы?
Не верь это не так!
Источник заразы – это ты.
Муха моя как пряник –
Толстая и блестит
Муха моя как пряник
Имеет опрятный вид
Не то, что ты –
Источник заразы.
Не убивайте мух!
Не убивайте…
Сколько тебя кормил я –
Ругань одна в ответ.
А скольких мух убил я?
Несчастных на свете нет.
А ты все жива?!
Источник заразы!
Вместо мухи прихлопнуть
Надо было тебя.
Прихлопнуть, прищелкнуть ногтем
Но пожалел я
Тебя, источник заразы.
А зря!
Источник заразы…
Звуки Му – Источник заразы
https://www.youtube.com/watch?v=qBhEWLLoQzE