ИН4С

ИН4С портал

Све “Косовске хронике“; Рајко Ђурђевић у „Српском св(иј)ету“

„Чланска карта удружења књижевника Руске Федерације ми је задала обавезу, да ако Бог да, још нешто напишем. Мислим да дугујем српском народу, да напишем књигу „Маршал“. Док се та ствар не разјасни у овом народу, не знам како ћемо даље. То су велики ударци и завере против српског народа, а та тема стоји у центру свих наших болова и невоља које нас данас сналазе“

Рајко Ђурђевић у „Српском св(иј)ету“

„Чланска карта удружења књижевника Руске Федерације ми је задала обавезу, да ако Бог да, још нешто напишем. Мислим да дугујем српском народу, да напишем књигу „Маршал“. Док се та ствар не разјасни у овом народу, не знам како ћемо даље. То су велики ударци и завере против српског народа, а та тема стоји у центру свих наших болова и невоља које нас данас сналазе“, рекао је у „Српском св(иј)ету“, писац и новинар Рајко Ђурђевић, некадашњи новинар високотиражног југословенског и српског недељника „Дуга“.

Ђурђевић је аутор представе „Косовска хроника“, за коју је занимљиво да ни један српски редитељ није хтео да је присвоји у свој репертоар, већ једино Грузијка, по пореклу српкиња. Чак су и две глумачке поделе одбиле да играју представу, на даскама које живот значе, јер су то биле деведесете године, године комунизма. А да их јаничари друга Тита не би убили, они су ишли линијом мањег отпора.

„Представа „Косовска хроника“ је играна све док је Вида Огњеновић није скинула са репертоара и поставила своје дело „Да ли је било кнежеве вечере?“. Ни после свих својих недаћа које су ме тада задесиле, ја се нисам опаметио, већ сам написао драму која се читала по кућама. Стигла је до Жике Лазића, а након тога ми је затражио и Матија Бећковић. Али је Лазић без трунке сујете отишао у Народно позориште и рекао „Ми умиремо, а истина живи и вечна је; играј ово, па не знам шта да је!“. Стото извођење ова представа није угледала. Волео бих да нека руска глумачка екипа одигра јубилеј овог дела, испред храма Светог Саве, баш по вољи свештеника Радивоја Панића“, рекао је Ђурђевић о свом животном делу, као и то да постоје поједина дела чији редитељ није желео да буде, јер како каже, „Родиће се неки Србин, коме је то намењено да уради, а не по некој наруџбини“.

Љубав према Русији и другим савезницима који су кроз историји помагали Србију и српски народ, Ђурђевић није могао да сакрије, па са нама дели следећу причу:

„Нисам имао више куд, написао сам писму председнику Русије, Владимиру Путину, Медведеву, патријарху све Русије и свем руском народу, „Митровданско прошеније Срба“. Уз помоћ својих пријатеља на Косову и Метохији, сакупио сам 30000 српских потписа. А моје писмо је једино сакривено у Србији, у Београду. РТС је желео да замаскира ствар, а Оливера Ковачевић је је позвала Ненада Чанка да коментарише то писмо. Мене су заобишли уз питање „Да ли Ви знате шта је плурализам?“. Срећа, те је писмо стигло Путину и то баш некако пророчки, о Митровом дану, пре пет година“. Након тога, Ђурђевића је обрадовала руска телевизијска екипа и направила репортажу о његовом дому и чувеним брезама испред куће, за које Ђурђевић каже, да су посадили његов отац и деда, како би гледали „малу Русију“.

О томе како је његов некадашњи уредник култног часописа „Дуга“, Михаљ Ковач на иницијативу Азема Власија, забранио његово писање након серије репортажа серија са Косова и Метохије, Рајко коментарише на следећи начин: „Њих двојица су се изгрлили, ручали, а мени је изречена пресуда. Било ми је забрањено да даље пишем о Косову, јер сам нарушавао братство и јединство. Како да човек живи на Косову без емоција? Поред емоција, ево и једног податка. Више хиљада предмета, најтежих кривичних одговорности на штету Срба је загубљено у врховном суду на Косову. На циничан начин су оптуживали чланове ожалошћених породица да су убили своје најмилије. Све што се дешавало је скривано“. Кроз разговор, Ђурђевић показује да му није криво због несугласица са Ковачем, већ се јасно види да би он опет изнова све исто урадио. Колико је емотивно везан за нашу духовну колевку, Рајко говори кроз следећу мисао „Не дај Боже, упркос свему овоме што видимо данас, поред бројних невладиних организација, да иког мајка роди ко је у стању да на толики злочин стави некакви потпис, или некакви параф. У суштини гледано, то неће значити ништа, али ће нам пут бити много трновитији да то повратимо. Можда ја то нећу дочекати, али зато млади нараштају треба да знају где је наша светиња“. Ђурђевића живот није мазио, па је несебично са нама поделио и искуство када је био отет у Бриселу као новинар „Дуге“. „Један Шиптар ми је држао заврнуту главу и стално су били на вези где да ме убију. Али једна млада Шиптарка је скакала преко свих нас, покушавајући да ми ископа очи. Одакле толика мржња у младом човеку, а није ме никада видела? Па то је суштина, то је сатанизам. Постоје две верзије како сам спашен, а ја верујем у то да су се наши људи представили да су Француска обавештајна служба. Бог свети ме је спасио. А мој повртак у Београд је још фасцинантнији“, рекао је Рајко, као и то да су Срби у Београду били зачуђени његовом храброшћу.  „Највеће охрабрењене у ти млади Срби, који су постали свесни истине да су све српске земље основали наши свети“, речи су којима Ђурђевић завршава овај разговор, као и то да Срби имају три завета: Стари, Нови и Косовски завет и да ће Русија спасити свет и да ми видимо тај морални чин.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *