Све о Писцу

Живим у једној медитеранској књижари, 0-24. То ће рећи како по дифолту срећем многе којима је до писања више неголи што им је до реалног живота.

Осмотрим их кад први пут уђу. Не од главе до пете, то не чиним никад, нити што на себи носе, него их погледам испрва у очи. Секунд ми је довољан. Кад видим што узимају у руке, свашта ишчитам о човјеку, или о жени.

Књижарским или списатељским оком (никад нисам сигуран који од та два проницљива претежу) углавном знам с ким овога пута имам посла.

Ако чујем да преда мном није купац књижевности, него њен творац у покушају, једнако му савјетујем да не покушава. Уздахнем, поразмислим, извагам, па кажем.

Кувам свим тим писцима чај од наранџе са циметом. Само да ми не замјере, само да ме не схвате криво.

Понад чаја ароматичног укуса, бираним ријечима но јасно, настављам о томе да се никад и никако не дотичу они тастатуре.

Док су још загрцнути, ти писци, сугеришем им из прве руке да се што прије окану ћоравога посла. Да оперу руке ако су у минулих 12 сати творили ма какав текст. Јер је писање трка на дуге, почесто на баш предуге стазе.

Не исплати се, желим да кажем…

Или се исплати – једино кад откријеш како се писање све вријеме бави тобом, а не ти писањем. Ако је ово друго, онда нема помоћи.

На некој мисаоној раскрсници, писца ће увијек да сачека враг. Мало писаца зна да се са оним чије се име не изговара – не разговара at all . Писање је шејтански посао, упозорио је на вријеме Селимовић. То што је рекао класик, јер је то рекао класик, ваља све вријеме имати на уму. Није Селимовић био једини.

Упозоритељ.

С писањем се или почиње изузетно рано, као с виолином, или је боље да се с писањем не почиње.

Предност списатељског заната је у најмању руку двојака. С једне стране, никад није прекасно за прву реченицу; с друге стране – глобализација данас једино с посла не може да отпусти писца.

Уколико писац опрезно заобилази врага, а има добру кондицију, успјеће. Уколико врага пак велича, биће један од ријетких богатих занатлија на свијету. Као лукавац Коељо. А ако писац говори о Богу друкчије од Паула Коеља нека му се Бог онда нађе у помоћи. Такови писац мора да рачуна и на додатну једну могућност, да ће бити велик можда једном, али да нико за њ неће чути за живота. Пљуваће га до смрти. Ко од живих мари за успијех касније? И Павић је писао хљеб његов да му се да данас.

Дучић је казао гдје нема велике Књижевности без Бога, Љубави и смрти. Да би се те три теме преплеле, нужно је бити образован, и нужно је што боље владати граматичким и правописним правилима. Боље је знати правила, па им ићи уз длаку, него бити једнократни аматер, макар и медијски неко вријеме промовисан.

Млади писац никад није то по дефиницији. Увијек постаје, са сваким укуцаним словом. Намјерно казујем укуцаним, а не написаним, јер је писање као писање изумрло, преобразило се у куцање, типкање. Тиме је умногоме и обиљежено; отровније је, да будемо сви који живимо за ријеч и од ријечи, искрени.

Оставимо ли по страни таленат, јер је овај прирођен, Богом дат, писменост морамо вагати код сваког писца. Има писаца који су трудом надомијестили таленат. Писменост се стиче дугим мукотрпним учењем. Док се други или друге у младости понашају профано, будући је писац заинтересован за сакрално. Па ма се то сакрално тицало и озбиљних анализа властитог профаног. Слова се, важно је имати на уму, нису појавила ни из чега. Није их човјек измислио себи да олакша живот. Словенско писмо настало је 863. године из вишње промисли.

Млади писац стиче никад признату титулу великог П онога тренутка када изгуби епитет млади, премда, пракса показује гдје су многи млађи писци увелико већ добри писци. Тешко је казати до колико година је писац млад, а од колико постаје млађи? Млад може бити до 30. или 35, а млађи и до 40. па и ту неке године иза…

Писац мора да вјерује у то да се ријечима може описати Бог, Љубав, смрт. Макар то и не умио, до краја живота, он мора да има вјеру у језик на коме пише, вјеру да се језиком може све описати. Језик је комбинација могућих формула. Све истине постоје у језику.

Језик увијек чека некога ко може да дефинише смисао човјечјег постојања – из данашње перспективе. Тим прије што и ми, као и сви наши претходници, живимо у вјечитом данас.

Истина мора да буде упоредни систем сваког писца. Свако одступање од истине, да буде на осуду писцу. Ко не говори истину, да се јавно поткаже. Јер тај онда не може ни љепоту да нуди читаоцу. Читалац је пас, најбољи пишчев пријатељ; слиједи га и воли, и кад писац очигледно гријеши. И лајао би на Тргу, под каквом заставом, у складу с пишчевим премисама. Дешавало се такво што, а са чиме писац мора увијек да рачуна. С кушњом: ако не говори лијепо о истини, хоће ли тиме покварити читаоца? Ако не говори истину, и ако на крају квари читаоца, тада не чини ли гријех? Саблазнити читаоца исто је што и го ходити пред дјететом. Не ваља се.

И не може се о свему писати, упута је финална. Нити се смије бити досадан.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: