Све прође, па и доживотна
Жарко Лаушевић
Прослављени глумац Жарко Лаушевић поново стиже пред своју публику и као писац, са књигом о којој ће вечерас у 19 часова на сцени Академије 28, првој позорници на којој је Жарко заиграо у животу, говорити глумац Горан Шушљик, продуцент „Корена“, који су Лаушевића на велика врата вратили на мале екране, сценариста те серије Ђорђе Милосављевић, новинари Манојло Вукотић и Радмила Станковић.
После незапамћеног успјеха књижевног првијенца „Година прође, дан никад“ у издању „Новости“, те „Друге књиге“, од 21. децембра у књижарама и на киосцима наћи ће се и ова, трећа књига, „Све прође, па и доживотна“, и овог пута у издању куће „Хипатија“.
Писац Лаушевић се још једном представља као аутор узбудљивог драматичног штива које спада у врхунске записе дневничке литературе, а потресне исповедне белешке исписао је као осуђеник број 28375 кога погрдно зову Глумац, који већ 30 месеци лежи у затвору Забела, пишу „Новости“
На страницама нове књиге Жарка Лаушевића налазимо беспоштедно строго вођене и доследно биљежене разговоре са самим собом – наводи у предговору књижевница и редитељка Вида Огњеновић.
Те Лаушевићеве, до суровости прецизне вивисекције сопствене позиције у досуђеној кривици, аутентичном мисаоном оштрином и смјелим захватима у само срце чињеница, чине ову књигу изузетном.
Њена снага је у томе што је без болећивости, што не замагљује, не мами сажаљење, не позира, већ разоткрива и не узмиче пред суочавањем.
Због тог сасвим необичног ауторског става, ова би дневничка књига, вјерујем, прошла и најстрожи избор за листу врхунских у својој књижевној врсти… У дневник је уписао колико му је значио телеграм Мире Ступице којим му честита нову 1997. годину, али и жал што га нису пустили на сахрану добром и присном старом пријатељу, глумцу Пепију Лаковићу, кога је од милоште звао „оцо“…
Гријеси и искупљења
И након треће књиге овог документа о души остајем затечен својим болом, својим питањима и немањем одговора – наводи глумац Горан Шушљик. –
Ово је нахрабрија и најљудскија књига коју сам читао, а мало тога могу да кажем о њој. Она говори и у моје име. Вјерујем и у име многих, који откривајући туђу судбину, горке и трагичне талоге искуства, како би рекао Киш, у ствари откривају себе, своје гријехе и своја могућа искупљења.
У спасавању једног гаврана, поломљеног крила, тражим и своје властито. Све што живот може да садржи, садрже и књиге које је живио и написао Жарко Лаушевић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Анонимоном, Косовцу
Имате ли ви неки грех или сте без греха, браћо, шта је оно Христос по прашини писао. Ко зна како бисте ви реаговали у његовој кожи! Гледајте Лаушевића у Коренима, његов је дар вечан и он је глумац, глуми Аћима Катића као што је Обилића, након толико времена паузе…јесте глумио у тој несрећној представи о Светом Сави и испаштао је због тога у том времену страха. Па данас су тензије у ЦГ исте као тада, само што нема ратова. Ту представу је написао Синиша Ковачевић па се покајао, људи имају неке грехе младости своје…том Ковачевићу су претили да ће га мрак појести па га је спасио Драгослав Бокан. Треба ли људи сто пута да кажу – погрешили смо, уметници смо, видели смо тада то тако, опрости нам Свети Саво…најлакше је лепити вечне етикете људима…
@ три_корне_пенал,
Саветујем ти да не призиваш Божије име узалуд.
Да, Синиша Ковачевић се покајао, и проговорио српски. Али на жалост, пукла му је јагњећа кожа на незгодно место, па извирио из ње сорошоид Сергеј Трифуновић. У ово стадо си несмотрено убацио Драгослава Бокана, можда ће он да те тужи за увреду части.
А Лаушевићева јагњећа кожа се толико офуцала, да из ње не вири само Вида Огњеновић, но вире још многе сорошоидне караконџуле.
Шта значи призивати узалуд име Божије, ја сам само рекао да људи имају шансу да се поправе, да им не можете набијети етикете због нечега што су некада радили. Говорим и пишем по сећању, нисам никакв познавалац српске културне сцене. Колико се сећам да је Ковачевић рекао у једном интрвјуу да га је Бокан, који је тада био у Белим орловима преко својих људи и свог ауторитета спасио да га не убију. Мени је свака српска глава која се од несрпства окрене ка српству у ова несрећна времена драга, кад сам видео Ивана Гавриловића пре пар година у Цркви било ми је најпре чудно, а онда мило, некад си певао Двеста на сат и залуђивао омладину, а сада си дошао памети и помало се уз Херувимску и Симбол вере смирујеш, још ако си децу довео па то је дивота…ви сте можда имали срећу па сте у српству од малена, многима од нас је то било откровење – традиција, вера, историја – учио си о неком Кнезу Лазару, а онда схватиш је он у рангу са Светим Николом. Дај Боже да се и Сергеј, и брат му и многи други откаче са Сорошевих и накаче на православне изворе смисла и постојања. Сорошу се прилази због успеха, пара и славе, а Светоме Сави искључиво ради душе и вечног живота. Замислите кад би један Сергеј преумио па дошао светосавској памети, какав би то удар на сатанисте био. Много је лакше ући у српство кроз одрастање него као оформљен човек, јер вучеш много репова, тако да ја никога не бих отписивао. У ова вунена времена свака српска глава, било постојана или повраћена, је злата вредна.
prođe i život tvoj nesrećni Lauše, ostaje disanje kao da si biljka a nijesi. upropastio svoj život braneći brata i sebe
@ Anonimni,
Не бранећи, него убијајући. Око себе.
Пушти та његова убиства, нека се то засебно посматра.
Али није јасно чему та његова жеља да се прослави и уфуња у Србе и Црногорце, све скрнавећи Светог Саву.
Ваљда зато што га је Вида Огњеновић саветовала у својој антисрпској радионици. Да своју вивисекцију направи до суровости прецизну.