Све су наше цесте Петровачке
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Јутро мрзне сред сунчева сјаја,
Јара врелим притиснула дланом…
Приколица, и три завежљаја,
Дечак сања, згрчен над воланом.
У сну река мили кроз живице,
Кућа, њива, песма жетелачка…
Сан се круни… гракћу црне птице
Крви жедне. Цеста Петровачка.
Сузи небо у дечијем оку
Трује лето беснила пљувачком,
Дечак надом граби ка истоку
Цестом смрти, цестом Петровачком.
… Цури време кроз рупе сећања
Из рукава кошуље лудачке
Старом стазом, стазом посртања…
Све су наше цесте – Петровачке.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Sve su naše Ceste Petrovačke, u pravu si dragi Emilo.
Ceste Smrti, grakću crne ptice …
Moramo o tome da razgovaramo sa našim unucima.
Ne da mrze, već zbog toga VOLE svoju domovinu.
Neka grabe NADOM I ZNANJEM u zivot.
Jer, kad znaš, znaće i drugi da znaš !
Moja unuka plače, ne branim joj.
Volim nju, oh kako je volim.
Nju i njene suze.