Све, све, само не српско
Пише: Емило Лабудовић
У Пљевљима ће се вечерас одржати свечана академија у знак обиљежавања дана Првог српског устанка и усвајања првог српског устава. Сама по себи, вијест није од оних која би требало да изазове толики политички земљотрес да засјени сва остала збивања којима смо заокупљени ових дана, од тунела па све до међусобног тужакања овдашњих министара и „безбједњака“. Али, не лези, враже. Код нас ништа, а то поготово, не може „без гусала“.Јер, кажу домаћи политички сеизмолози, незамисливо је да се у једној слави празник друге државе, и то је више од разлога за узбуну на свим нивоима. А да ствар буде алармантнија, иза прославе, као организатор, стоји први човјек града, Дарио Вранеш. Све у свему, независној, демократској, проевропској итд. Црној Гори Срби, и то њени, опет намичу омчу на врат. Недопустиво!
Оркестрирани вапај над новим насртајем на црногорску самобитност до те мјере је узбуркао јавност да је доспио на новинске насловнице и ударне термине домобранитељских медија. „Вијести“ прије свих.
Истовремено, коалициони партнери са којима наречени Вранеш дијели власт у Пљевљима, запријетили су раскидом партнерства. УРА гласније од свих. А тек онај, на први поглед углађени и блазирани, Мараш Дукај, министар јавне управе, чија се „кокот“ фризура од бијеса издигла бар за три прста. Врањешево објашњење да је Сретење много више од државног празника Србије, да је то датум за свесрпски понос и да не вријеђа ничија национална осјећања, „не пије воду“ јер је то „празник друге државе“ и тачка. И не само и не било које „друге државе“, већ проказане и доказане непријатељске. Има ли онда већег разлога за бунт и панику?
Све претходно речено може да се тумачи овако или онако, да се напада или да се брани, али сви одреда заборављају да прослава „туђих“ празника у Црној Гори не почиње пљеваљском сретењском академијом. И знам да то у „Вијестима“ и те како добро знају. Још боље то знају у УРИ, а онај Дукај би на томе могао да докторира. Али, сви завјеренички ћуте о чињеници да се већ годинама у Црној Гори, на сва звона, уз таламбасе и танцовање, слави Дан заставе, национални празник Републике Албаније. И… ником ништа.
Ништа, јер Албанија није Србија и она је, за разлику од Србије, пријатељска земља.
Је ли се могло без сретењске академије у Пљевљима – могло се. Да ли се њоме било коме и било чему у Црној Гори пријети – не пријети. Да ли је њено организовање увреда за било који други народ – није. Па шта је, дођавола, онда? Ништа, већ уходана матрица дијела политичке сцене Црне Горе о „малигном утицају Москве и Београда“ на наше унутрашње прилике. Матрица по којој Црном Гором све друге заставе могу слободно да вијоре, осим тробојке.
Све може, и нека може, и треба да може, само под условом да није српско. Е, то не може! Јер, све док у Црној Гори постоји и један, а хвала Богу – има нас, сваки Србин има неотуђиво право да се, као и сви други, радује, да слави и својим доживљава сваки датум из богате историје свога народа.
А Пљевља ће и послије Сретења остати иста и тамо гдје су била. Загађена и загушена оним проклетим и отровним честицама, тако да им ово политичко загађење ни најмање неће прочистити „крвну слику“. Па макар се „Вијести“, УРА, Дукај и сви остали домобранитељи поболи на трепавице.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
УРА се у Пљевља пита колико и пијан са мозгом. Слично њој и ПЕС. Зато, могу само да се ухвате у антисрбско коло са ДрПС, СД, СДП, БС са све Жељком Ивановићем, и да чопоративно лају.