Све за један евро

Пише: Јанко Јелић

У Никшићу постоји кафана чијег газду зову Краљ. А Краљ ко и сваки краљ. Да би био оно што јесте мора да се понаша краљевски, да се стално самопотврђује и подсјећа своје госте ко је главни, а да их опет закриљује и штити, помаже и тјеши. Не зове се Краљ случајно тим именом. Ако данас у Црној Гори ико заслужује то име онда је то управо поменути кафеџија. А ми, његови одани поданици и пријатељи, окупимо се у његовом малом краљевству и за ситан новац налазимо мало истинске слободе и искрености, зеру смисла и много обичне људске ријечи и насушне љубави. Кад боље размислим, Краљева мала кафана је уистину нека врста независне државе у којој има више патриотизма и лојалности него у свим институцијама миле нам домовине заједно.

И, ту недавно, чини ми се у неку празничну зору, окупи се нас неколико око Краља па бистримо зором уз кафу. Чуло се већ одавно да нам пада државна влада и да ће је замијенити нека мањинска.

„Дритан дрма мимо браћу. Дријеши и веже на обје стране. Само што не нареди Фронту да он сам нареди својим бирачима да на следећим изборима гласају Уру…“ – заподире причу искусни правник.

„И ДПС-у ће он исто наредити…“ – надовезује се Краљев први комшија док му се брк смјешка у нади да је прошлогодишња промјена власти била тек рани јесењи снијег који ће неко јутро југово у росу просути.

„А Јоко изгледа хоће да тотално угаси оно мало странке што је наслиједио. Ко оно може разумјети, сва Сило Небеска…“ – не дам се ни ја, морам и ја на овом симпозијуму имати мишљење.

„Чуо сам да ће Дритан за који дан и код Патријарха у посјету…“ – јави се и један увијек добро бавијештени извор кога смо дигли на спрдњу и ућуткали, као и увијек што прво урадимо са истином.

„Нек иде ко хоће и гдје хоће! Не тиче ме се, кад Кривокапић није умио, није хтио или га није имао ко научити, а ни подржати, нека у Патријаршији засједне и Хашим Тачи, исто ми је…“ – мрзовољно нас коригује Краљ.

„Збиља, шта би њих двојица имали да причају..?“ – упита онај кога смо ућуткали.

„Не знам и не интересује ме! Не интересује ме ништа што политичари мисле да знају боље од нас, па нам зато и не причају, него крију да нас не увриједе својом мудрошћу и знањем…“ – све одлучније Краљ сугерише да баталимо причу о политици.

Но, по белају, бану нам још један друг да започне дан у правом друштву.

„Људи, ја телевизију не гледам нити имам кад. Ујутру на посао, а поподне радим купатило. Мајстори су ми кућу развалили. Да опростите, нужду немам гдје да вршим, а о купању ни мислити не смијем. Чуо сам да се нешто дешава. Је ли истина да ће влада да падне?“ – пита новајлија док кува себи кафу.

„Јесте. Дритан хоће да изда. А ни овим твојима изгледа није мрзно…“ – одговара Краљев комшија.

„Ко зна шта ће бити и са овим, како се зове… Европа сад…“ – излетје мени.

Надовезасмо се сви у жељи да објаснимо своје виђење ствари. Да испричамо, ко што смо и навикли, неукоме човјеку све живу истину. Наста мало и жагора, па и понеки опречни тон кроз различите интерпретације. Није лако сложити „фронтовце“, „демократе“ и још неке треће Србе ни око тога колико је сати, а камо ли око најзначајнијег питања у најновијој историји премилог нам провизоријума.

„Ко хоће да прича о политици нека иде у другу кафану!“ – плану Краљ.

Ућутасмо се. Његова се не пориче. А њему би криво, ваљда мисли да је претјерао са наредбом.

„Уствари, боље је овако! Ко хоће да прича о политици нека плати један евро. Лијепо нека га стави на сто па нек изнесе шта мисли. А ко мисли да му опонира или да га допуни нека дода још један евро. Кад већ морам да слушам те безобразлуке да бар од њих имам вајде…“ – закључи рационално Краљ.

Сви се сложисмо. Не вриједи причати о политици. Не, вала, не вриједи ни за пет центи, а не за цијели евро. То ти је пола кила свињског бута без кости, бар је било толико око Нове године. А од пола кила бута можеш добар ручак да спремиш, да нахраниш фамилију, да дочекаш стидна госта. За четрдесет дана и исто толико евра четрдесет стидних гостију, не рачунајући прилоге уз месо. И још један да додаш, ето ти да угостиш парламентарну већину. Па, види ти, бато мој, како се то исплати. За толико пара би могао и власт контролисати. Мало ли је на ову муку. Управо кроз тај једноставан рачун настависмо причу.

„Кад све сабереш, храна је опет најјефтинија…“ – домаћинује моја маленкост.

„Гориво је отишло много, Бог зна откад није било оволико…“ – наставља правник.

„Мене коље струја, гријем се на радијатор, немам дрва…“ – жали се комшија Краљев.

„А и дрва су ми се у крв претворила, лако ми је што су скупа, него што ме накупци краду на мјеру…“ – одобровољи се и Краљ.

То је то! Прича је кренула правим током. Ево, и у овом краљевству су се коначно запоставила идентитетска питања и фокус је скренут на оно од чега се живи, на економију. Ако овако наставимо сигурно је да ће и ова наша суверена забит кренути европским путем владавине права, демократије, једнаких шанси и просперитета за све грађане.

„Не питај ме ништа…“ – утиша глас нови друг – „Рекох ли ти, срушио сам купатило. Немам се, да опростиш, гдје… Бајаги сам нешто рачунао. Сабрао материјал, елементе, рушење и склапање. Мајсторске руке, керамику, шољу… Водокотлић сам стари оставио. Кад сам све то сабрао прије мјесец дана испало ми да ћу све завршити за три, у врх главе четири, дана и то за хиљаду и по евра. Имао сам те паре. Штедим их, чини ми се, откако сам се оженио. А били и лијепи дани, па ко јунац мислио да ће цијела зима бити таква. А сад се одужило. Ево, недјељу дана раде мајстори. Сто се неких нових чуда и послова отворило. Фамилију сам из куће избацио. Али све бисмо некако издржали да није новога јада. Мајстор ми је рекао да ће ме на крају све коштати око три хиљаде…“

„Дупло!?“ – зинух.

„Таман дупло…“ – уздахну нови друг – „А, још кад ти додам ручкове, пива, ракије за разне мајсторе и шегрте. Па онда и неки стари кредит који нијесам још отплатио, а морам други да подижем…“

Жали се човјек, а ја не знам како да му помогнем. Жао ми га, али ми жао и мене. Ја, додуше, немам толики трошак, али бих се имао и ја на понешто пожалити. Имам и ја рупе које зјапе незасите. Умјесто да се надовежем на причу, мени сину спасоносна идеја.

„Шта мислиш, друже, да ја тебе дам један евро, па да ти поново заподјенеш причу о политици?“ – прекидох га и упитах најозбиљније.

„Не велиш лоше, образа ми!“ – разведри се нови друг и оплете – „А, шта велиш за Дритана? Хоће да потпише темељни уговор…“

„Чуш, хоће!? И није он сам. Хоће сви. Ено, и Ђељошај је рекао да би га и он потписао!“ – ускликну Краљев комшија.

„Дајем два евра да се прича доведе до краја!“ – чашћава добро обавијештени извор.

„Даћу, вала, и ја евро!“ – испрси се и мој новчаник.

„Даћемо сви. Овако нам је најјефтиније!“ – озари се нови друг који нема купатило.

Краљ, ко и сваки краљ, погледа милостиво на своје поданике и опрости нам политичке дугове. Оде да донесе да се нешто замези. Тако се чува стабилност и социјални мир.

Кад све опет саберем, изгледа да је најјефтиније причати о политици. Политика се, ето, чак и нама исплати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: