Свечана академија поводом годишњице ослобођења Београда: Медведев и Вучић у Центру „Сава“ (ВИДЕО) (ФОТО)
1 min read
Интонирањем химни Србије и Русије вечерас је у београдском Сава центру почела свечана академија којом се обележава 75 година од ослобођења Београда у Другом светском рату
Фото Новости
Интонирањем химни Србије и Русије вечерас је у београдском Сава центру почела свечана академија којом се обележава 75 година од ослобођења Београда у Другом светском рату.
Свечаности присуствују председник Србије Александар Вучић, премијер Русије Дмитриј Медведев, председница Скупштине Србије Маја Гојковић, српски члан Председништва БиХ Милорад Додик, премијерка Србије Ана Брнабић, министри, патријарх српски Иринеј, представници Града Београда, амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко, ратни ветерани…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
У овом контексту указали бисмо на извесну активност римског католичког естаблишмента у србофобичним Сједињеним Америчким Државама под чијом заштитом је стајао хрватски ратни злочинац Андрија Артуковић и на кроатофилску активност некадашњег гувернера Калифорније, Роналда Регана, републиканаца који је у Калифорнији прогласио „10. април као дан Хрватске независности“, иако је тзв. „Независна Држава Хрватска“ објавила рат у децембру 1941. године Сједињеним Америчким Државама. Срби у Калифорнији одмах су предузели акцију на челу са послаником Ђорђем Зеновићем и професором Милорадом Драшковићем, после чега је Представнички дом у Калифорнији поништио одлуку гувернера Регана или „Рогана“ како су га извесни Срби називали.
Зеновић је био један од вођа Демократске странке у калифорнијском Представничком дому. Он је у историјском говору који је одржао 1968. године, рекао „да би проглашење 10. априла за дан хрватске независности значило слављење једног нацистичког режима који је објавио рат Сједињеним Америчким Државама и побио стотине хиљада невиних Срба, Јевреја, и Цигана…“ (Види: „Американски Србобран“ од 13. маја 1968, Pittsburgh, Pa., U.S.A.).
Карактеристичноје да су за време тзв. „Хладног рата“ у току 1960. године извесни амерички империјалисти-тријалисти кроатофили у Вашингтону отворено стали на страну хрватских усташа и тзв. “Независне Државе Хрватске“. Гласали су за резолуцију о тзв. „хрватској голготи у Bleiburg-у и Maribor-у…” – “By and large, world public is unaware of the tragic events that occurred in the Bleiburg-Maribor area along the Austrian-Yugoslav border at the end of World War II. But some details have found their way into the Congressional Record of the United States:
On May 16, 1945, eleven days after the war was over, the Croatian Golgotha began at the
Austrian-Yugoslav border. Tens of thousands of Croatian soldiers and civilians were encamped on a large field near Bleiburg on the Austrian side. After the Croatian soldiers were asked to lay down their arms by the British authorities, and then forced to return home, they were fired upon by the Tito partisans from the nearby forests. On the Bleiburg field, an estimated 50.000 Croatian soldiers were slaughtered…
… The Bleiburg massacres were only the beginning… According to eyewitness reports, the greatest massacre on Yugoslav territory took place near Maribor in Slovenia… The motto was the ‘Croatian soldiers must die in order that Yugoslavia may live’ (Congressional Record, May 30, 1960)…” (Види: Congressional Record, May 30, 1960; Stephen Sisa, The spirit of Hungary, Morristown, New Jersey, 1995, стр. 206).
Mnogo je svjedočanstava o ocu Stipe Mesića (čuvenom ustašu)i Stipanom prikrivanj zločina u posljednjem ratu (pokolj porodice Zec i Mesicevo pomilovanje ubicama njihovim),Franji Tudjmanu čiji je brat bio čuveni ustasa i koga je Krleža spasio robije za vrijeme hrvatskog proljeća itd. Možda ostaje mnogo fakata i svjedocanstvima ustasa i balija (handzar divizije i ostalo)a posebno imena zločinaca (i u partizanima)“sklonjeno“ od udbe i drugih a i arhive milogorci ne žele otvoriti.Treba se plašiti da mnoge istine će nestati kao sto smo z Hrvate vidjeli u Parizu u prvim redovima obiljezavanja antifašističke borbe.
Ovo je ono kad četnici slave partizanske podjede
Ovo je ono kad ti bez preke nužde jedeš ono što nije za jelo!
Ili možda takvima kao što si ti jeste?
Када је реч о немачком национал-социјалистичком поразу на Источном фронту и ослобођењу Београда, поменули бисмо и једну дискусију која је вођена између војводе Павла Ђуришића и генерала Драже Михаиловића почетком марта 1943. године у Црној Гори. Ђуришић је за време дискусије изложио план да у садејству са извесним четничким јединицама из Србије, Црне Горе, Источне Босне и Херцеговине нападну Брозове пролетере на Неретви. Дража је одлучно одбио Ђуришићев план. Рекао је Ђуришићу:
“Ја морам да сачувам Србију за одлучну акцију. Мене не интересују Брозови пролетери, ја ћу Београд заузети за 24 сата!”
Ђуришић је био изненађен и није очекивао такав одговор. Вратио се забринут и потиштен са штабском четом у своју јединицу, која се налазилана на једној висоравни изнад Калиновика, легао је на траву, откинуо је сламчицу и почео да је грицка, окренуо се према заласку сунца, уздахнуо и проговорио: “Зло ће бити, не било га!…”
Овај случај остао је у дубоком сећању поручнику Урошу М. Зоњићу, официру у штабу Врховне Команде Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини. Три године касније, генерал Михаиловић се слично изразио и за време монтираног процеса 1946, када је одговарао на инквизиторска питања Милоша Минића, Брозовог великохрватског лакеја, рекао је:
“Србију као језгро морао сам сачувати за главну акцију!”
Догађаји су показали да је Београд био и за Броза, великохрватског маршала, западноевропског и америчког империјалистичког лакеја и његову национал-социјалистичку клику од виталних интереса за отимање власти а не Загреб у којем су хрватске усташе остале целу једну недељу после Хитлеровог самоубиства. Броз им је дао шансу да се сврстају на крају рата у национал-социјалистичке антијугословенске партизанске редове.
За разлику од монархистичких јединица Краљевске Југословенске војске, које су биле под командом војводе Павла Ђуришића, које су англо-американци предали великохрватском диктатору Јосипу Брозу „Титу“ да их постреља у Словенији. Извесне оружане снаге тзв. Независне Државе Хрватске, које су биле под командом потпуковника Марка Месића имале су другачију судбину. Месић је као командант Павелићеве хрватске усташко-домобранске 369 пешачке пуковније заробљен у борби под Стаљинградом и одведен у логор ратних заробљеника, где је на Стаљинову совјетску иницијативу постао командант тзв. “Одреда југословенске војске у СССР-у.“ У току 1944. године постао је командант тзв. “Југословенске бригаде” која је стигла у Србију да је “ослободи” са још деветнаест совјетских пешадијских дивизија, са пет стотина тенкова, две хиљаде авиона и са девет бугарских дивизија (Види: Новаја и новејшаја историја, Москва,1960, број 5, стр. 133).
Месић је уживао Брозову заштиту и пензију, умро је у Загребу осамдесетих година XX столећа.
Сличну судбину као Месић, између осталих, имао је и Павелићев хрватски усташко-домобрански пуковник Сулејман Филиповић, који је одржавао везе са Брозовим доглавником Родољубом Чолаковићем – “Роћком” и са британским командосом капетаном Дикином, који је између осталих западно-европских и америчких командоса на Балканском полуострву, контролисао и усмеравао извесне антијугословенске, антимонархистичке и антисрбске милитаристичке формације. Филиповић је посредством капетана Дикина и Родољуба Чолаковића пришао Брозовим великохрватским национал-социјалистима са својом “бригадом” у јуну 1943. године у најкритичнијем моменту обезглављених и до тада безначајних пролетера, који су у долини реке Сутјеске имали велике жртве. Броз, Жујовић и Ранковић су на мистериозан начин “пробили непријатељски“ обруч, а Милован Ђилас се сакрио у пећину, како сведочи Перо Попивода, генерал-мајор Југословенске Армије (Види: Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под Заставом Интернационализма“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у Народној Републици Румунији, Број 11, од 15. октобра 1949; Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За Социјалистичку Југославију“, Орган југословенсих комуниста-политемиграната у СССР-у, Број 13, од 5. октобра 1949).
Имајући на уму, да је енглески историчар, члан Модлин Колеџа, професор Тејлор (А. Ј. P. Taylor) објавио књигу под насловом “Други светски рат” (The Second World War, an illustrated History) у којој између осталог, стоји:
„До краја 1944. године сав могући материјал дотуран је само Титу. Подизање Тита је чисто британска авантура и данашња Југославија је британска творевина…“ (Види: A.J.P. Taylor, The Second World War, an illustrated History, London, 1975, стр. 178).
Черчил је још почетком 1943. године створио план „о 50 од сто британског утицаја у Југославији, граница на мапама у интелиџенс сервису, била је изражена линијом на Дрини…“ (Види: Проф. Лазо М. Костић, Србија или Југославија, књ. трећа, Hamilton, Ontario, Canada, стр. 71).
Имајући у виду, да су на конференцији у Москви 9. октобра 1944. године Совјети и англо-американци постигли споразум о интересним сферама на Балкану, када је Совјетима одређена линија раздвајања између англо-америчких и совјетских трупа, која је ишла са Дрином на север према Будимпешти… Узалуд су Совјети захтевали на конференцији у Москви, да линија раздвајања између њихових и англо-америчких трупа буде Берлин, Лајпциг, Беч и Загреб – “ Antonov produced an arbitrary line running through Berlin, Leipzig, Vienna and Zagreb which did not suit us…” (Види: Alex Danchev and Daniell Todman, War diaries 1939-1945 – Field marshal lord Alanbrooke, Berkeley and Los Angelos, 2001, стр. 856;
Владимир Дедијер, Интересне сфере, Београд, 1980).
Такву политику је водио и Рузвелт, који је био окружен парамилитарним римским католичким темпларима, окултистима, идолатристима и езотеристима Отом Хабзбургом и кардиналом Спелманом. Он је своје антимонархистичко и антијугословенско расположење поверио супрузи Еленори у јуну 1942. године приликом посете краља Петра II у Вашингтону, кад јој је рекао:
„Тај млади човек треба да заборави да је он краљ…“ – „That young man should forget that he is a king and go to work. In the long run, he would be better off…” (Види: Anna Eleanor Roosevelt, The autobiography of Eleanor Roosevelt, New York, 1961, стр. 237).
Рузвелт је био противник Краљевине Југославије јер се залагао за Независну Државу Хрватску до Дрине, која би била под англо-америчким протекторатом. У Техерану 1943. године дао је Стаљину реферат о четницима, као сарадницима окупатора, како их је описао амерички обавештајац мајор Ферис, који се налазио на подручју тзв. Независне Државе Хрватске (Види: Robert I. Gannon, S.J., The Cardinal Spellman Story, New York, 1962, стр. 224; Editorial Staff, Churchill and Stalin…).
Што се тиче односа Броза и Ватикана у хрватском тједнику „Даница“ објављен је чланак под насловом „Католичка црква у Југославији“, где између осталог, стоји:
“Но то још није све! Папа, у духу екуменизма и мирољубиве коегзистенције, са жељом да нормализира односе Католичке цркве у Југославији, именова је друшкана Тита – ‘ПOЧАСНИМ КАНОНИКОМ’ – цркве с. Јеронима у Риму. Тиме му је подјелио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском…“ (Види: Katolicka crkva u Jugoslaviji, hrvatski tjednik “Danica”, od 29. rujna/septembra 1971, Chicago, Ilinois, U.S.A.; Ante Jeric, “Svica”, broj 135, Dalmatian publishing company, New York, U.S.A., 1971; Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ont., Canada, 1990, стр. 99 ).
У дипломатском акту из резолуције Информбироа који је објављен под насловом „Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“ дословно стоји:
„Прелаз Титове клике ка фашизму није случајан, он је извршен по заповести њених господара – англоамеричких империјалиста, чији је најамник та клика већ одавно, како се то показало…“ (Види: Из резолуција Информбироа „ Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“, „Напред“, Орган југословенских комуниста полит-емиграната у НР Бугарској, Бр. 12 (28) од 15. јула 1950).
Сасвим је јасно да је УДБ-а била злочиначко удружење великохрватског национал-социјалистичког фирера Јосипа Броза Тита, самопроглашеног „маршала“, поклоника св. Госпе Фатимске, папиног хаџије, пилигринског фратра, малтешког витеза, каноника цркве св. Јеронима у Риму, аустро-угарског фелдвебела из хрватског села Клањца, који сада труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, у Србији, где му се и данас клањају „срПски“ ренегати и полтрони на срамоту јуначке Србије и нашег осакаћеног, обесправљеног, потлаченог и пониженог несрећног србског народа.
Не улазећи даље ни у какве друге коментаре , то најбоље илуструје комунистички лист „За социјалистичку југославију“ у којем је објављен чланак под насловом „Петогодишњица ослобођења Београда од стране Совјетске Армије“, где стоји:
„Петогодишњица ослобођења Београда од стране славне Совјетске Армије народи Југославије дочекују у страшном ропству, у које их је бацила Титова фашистичка клика. Фашистичко-титовска страховлада не заостаје, већ превазилази фашистичко-хитлеровски терор. И данас, као за време Хитлерове окупације, десетине хиљада комуниста и родољуба подвргнуто је зверском уништавању у концлогорима и казаматима, зато што су устали у борбу за ослобођење свога народа од титовских фашиста, зато што су остали верни пријатељи Совјетског Савеза. Али као што није успело Хитлеру, не успева ни Титовој фашистичкој банди, да сломи борбу југословенског народа за слободу и да угуши љубав наших народа према совјетској браћи…
Комунисти и родољуби Београда на дан ослобођења свога града од стране Совјетске Армије, заветоваће се над гробовима совјетских хероја палих за ослобођење наше домовине, да ће повести још оштрију борбу против београдских фашиста и њихових газда из Волстрита…“ (Види: Петогодишњица ослобођења Београда од стране Совјетске Армије, „Под заставом интернационализма“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у НР Румунији, бр. 11. од 15. октобра 1949).
Mozes do sjutra pisati. Partizani i Crvena Armija su pobjednici!
Uloga pravoslavnog naroda u pobjedi nad fasizmom se na svaki način pokušava umanjiti. Prekrajanje istorije (tacnije falsifikovanje) je sveprisutno na zapadu.Ti falsifikati su prvo počeli sa filmovima i serijama da bi se ustoličili u Poljskoj i Francuskoj i zvanično.Rusija je po broju žrtava i materijalnim gubicima daleko prevazisla ostale sudionike antifašizma.Koliko samo je preuveličavanja beznačajna borba francuskog pokreta otpora ili iskrcavanje u Normandiji a koliko je kornjačama bitka za Lenjingrad. Veličanstvena proslava u Beogradu i proslave u Rusiji predstavljaju slavu pobjede nad fasizmom!!!
Komunizam najci kod Srba,iza Drugoga rata u SSSR patrijarha su birali komunisti,evo kod nas nako 75 godina hoce Patrijarha da proglae komunistom,nijesu daleko samo da i On pristane.
Bilo je lijepo slusati “ Po sumama i gorama“ . I Patrijarh je uzivao uz partizanske pjesme
beograd su crnogorci oslobodili zajedno s rusima
ХВАЛА ИН4С!