Света земља бициклистичка

Пише: Емило Лабудовић

Обрадовах се твоме писму, мада у њему и нема много чега за радост, а и откуд би кад је мало чега за радовање. Али, сваки глас од тебе је глас моје наде, а нада је још једино што нам је остало и за шта се, као дављеници за сламку, држимо.

Пишеш како си ме „нашао“ у ЦД(му) гдје сам, колор на бијелом, ухваћен и усликан у вршењу незапамћеног и у судској пракси незабиљеженог злочина. Јер сам, можеш замислити, згазио на свету зељу бициклистичку!? И то не нешто мало него сам њоме газио цијелих 27 метара. Ужас, кажем ти. У цик зоре, нашироко обилазећи повећу бару у Булевару Михаила Лалића, а памтећи како сам на том мјесту неколико пута био окупан од главе до пете „водоскоком“ испод точкова обијесних возача, таксиста нарочито, загазио сам на бициклистичку стазу.

Да сам на Свети гроб већег гријеха није могло бити. А онда ме је, тако грешног, неко усликао и јавио ни мање ни више него право ЦД(му). Било је то још прије три – четири године али, колико видим, то је толико погодило ЦДМ – овце да не заборављају.

Дивим се твојој, што би рекао Свето Маровић, „демократској кондицији“ коју тренираш прелиставајући тај коминтерновски билтен. Али, колико год пута да га прелисташ, ни ријеч нећеш наћи о земљи изван бициклистичких стаза којима газе освједочени злочинци попут мене, а која је и згажена и спржена. Нема тамо ни ријеч о хиљадама квадрата станова „купљених“ у бесцијење којима је купована лојалност. О вилама и дворцима веће квадратуре од свих бициклистичких стаза у Црној Гори. Нема ријечи о милионима квадрата уз море на које су стављене тапије или су „закупљени“ на 99 година. Ни слова о најљепшим плажама и хотелима, о Мамули, Светом Стефану, Краљичиној плажи… Ни да гукну о Горици, Љубовићу…

Ћуте тамо, роде мој, о стотинама и хиљадама хектара шума на које су разни „брковићи“, „бојовићи“ и ко зна ко још ставили шапу па сјеку и ниште као да им је бабовина. Завјетом ћутања обавезане су те странице када је ријеч о заточењу најљепших ријека и водотока које се, зауздане и сјаргане у цијеви „фи100″, сада уливају у Блажове џепове. Као ни о скоро пет милијарди евра којима су нам и чукунунучад задужили ови чувари бициклистичких стаза. Јер, за разлику од мог безакоња они су све то… „по закону“!

Кажеш, на ЦД(му) ме има и мимо бициклистичке стазе да се опет дигла кука и мотика јер сам, кажу, „увриједио жену“! Увриједио толико да су се све организоване, неорганизоване и дезорганизоване осјетиле увријеђеним и дигле… глас толико да сам, са све сликом, доспио и на ударни дневник Ја(д)ног. А знао сам да хоће, јер ништа не може да заболи као истина. А од ње се не може спасити не саопштењима него не би помогла ни Савина Трећа дивизија. Ти знаш да ја нијесам и никад не бих могао да увриједим ЖЕНУ. Јер тада бих увриједио мајку, сестру… све оне драге жене и пријатеље са којима сам имао привилегију да дијелим живот. Али, роде мој, да би се било Жена са великим Ж, није довољно само бити женско. Таква Жена прије свега, мора бити Човјек, људско биће најузвишенијих моралних врлина.

Да би се било Дама, она Жена пред којом се скида шешир, којој се отварају врата и љубе руке, треба много, много више. За такав статус није довољно само обући сукњу и натакарити се на штикле, ту не помажу дипломе, титуле, предсједничке (а ни потпредсједничке) функције. Док сам карактерисао дотичну, а ево је испало да је „недотична“, ниједном нисам имао на уму њену женствену већ њену јавну и друштвену појаву. Само сам дефинисао оно што цијела Црна Гора зна и види, укључујући и оне организоване, неорганизоване и дезорганизоване, предсједнице и потпредсједнице, које дигоше устанак да одбране не толико дотичну колико неку идеализовану женску сатвар која као дух кружи над свима нама.

Тим прије што бити жена на јавној сцени никако не значи бити заштићен као мечка у ловостају, још мање дозволу да се иста понаша као ММА борци у „ октагону“, да млатиња чим стигне и поспрема кога стигне. Такође, ја дотичној, а, ето, испаде недотичној, нијесам ни поменуо име, а препознала се и препознали су је. Ни ријеч нијесам рекао о становима, аутима, уштеђевини… јер је, тврде, све то стечено „по закону“! Само не знам по којем се то „закону“ од плате која и није нека може толико стећи и још приде – уштедјети, па све да ни залогај у уста нијесу стављали.

Али, ЦДМ – овце ти „закони“ ич не интересују, они пазе и вире само на моје „безакоње“. Као што су све ове организоване, неорганизоване и дезорганизоване жене (са малим ж) муком мучале док је дотична, пардон – недотична жена (такође са малим ж) дириговала „комитским“ хоровима који су нам се нагонили миле мајке до девет кољена. Свезале су уста док су ти исти хорови и ботови, ЦДМ – овце и да не помињем, двије Жене (са великим Ж), Братићку и Боровинићку, попут Марије Магдалене каменовали они до грла огрезли у гријеху. Јер, за дотичну и недотичну, за организоване и оне друге, предсједнице и потпредсједнице… све до оног политичког мртваца Марковића, наше жене, сестре, мајке… нијесу вриједне заштите него сва стокупљевина предвођена дотичном може да их пљује и псује до бесмисла. Ваљда само зато што су – „четникуше“. И то није сексизам, мизогенија, мушки шовинизам и напад на жену као друштвеног чиниоца. А „алапача“, појам који само објашњава друштвени манир и нема ама баш никакве везе са моралном вриједносном скалом – јесте. Е, није него.

Срео сам у животу велики број жена достојних не само дубоког поштовања већ и најискренијег дивљења. И нијесу биле само научнице, докторке, предсједнице (и потпредсједнице)… било је и има међу њима највише оних изван свјетла рефлектора друштвене сцене. А биле су и остале хероине свакодневног живота, стубови и ослонци породица, борци и жртве, топла крила ластавица испод којих је све мирисало на југ. А срео сам и ове друге које ми ни по чему, без обзира на сукње, штикле и увојке, нијесу личиле на жену.

Поготово не на ону са великим Ж, и биле су прави прототип дива за „Великог брата“, „Задругу“ и сличе програме. У вријеме кад сам спознао шта су алапаче и овладао инструментаријем за њихово препознавање, дотична, односно недотична, није ни била рођена. Али се сама потрудила да се сврста и разврста у ту категорију (друштвеног испољавања и манифестовања) и ту све могуће и немогуће организације, удружења, клубови, појединци и појединке, ЦДМ – овце да не рачунам, нијесу од помоћи. Али, то је њен избор и ја даље од тога нећу. Јер, дотична, односно недотична, са свим својим титулама, звањима, становима, аутима, уштеђевином (а платица – професорска) за мене је само појава. Друштвени малигнитет којег се за ко зна још колико нећемо ратосиљати.

Овдје, у овој недођији, далеко од свега што је ових дана у жижи, немамо бициклистичку стазу, а, руку на срце, ни бициклисте, па ходам слободно.

Ходам цестом поред ријеке коју су заточили, шумом коју су сасјекли до задње палице, ходам земљом спрженом, згаженом и пониженом, земљом задуженом и презадуженом, ограђеном и распродатом у бесцијење разним Ђукановићима, Брковићима, Бојовићима, Пејовићима, Поповићима, Статисима, Шинаватрама… А све је, кажу, било по закону. Ходам земљом која је моја а није моја, коју волим а која ме не воли, коју браним а која би ме у чаши воде попила. Ходам и пазим да ми којим случаје нога не згази на бициклистичку стазу, макар по цијену да ме опет истушира неки од ужурбних таксиста. Ходам на прстима, да опет не пробудим оне силне ЦДМ – овце, браниоце свеукупног бициклизма око нас.

Ходам, јер су ми рекли да је здраво, ходам да потрошим вишак шећера којим ме наградише „бициклисти“, а и дотична ту има свој дио заслуга, а ЦД(му) хвала што ми на тој слици доцрташе – бицикл. Јер, за разлику од дотичне и недотичне, за разлику од многих организованих, неорганизованих и дезорганизованих бранитељки њеног лика и (нарочито) дјела, које од скромних платица успјеше да стекну и уштеде, ја не стекох ни бицикл. Али, немој ни да помислиш да се нешто због тога жалим, далеко било. Могао сам и ја као и дотична, али ме је било срамота, што би рекао Душко Радовић.

Препоручујем и теби да, умјесто што листаш и прелиставаш ЦДМ – овце, назујеш патике и ходаш, ходаш, ходаш… до изнемоглости. Здраво је, велим ти. Само пази да ни у примисли не згазиш на свету земљу бициклистичку јер ћеш се, таман као да си отцијепио пола Морског добра, наћи на нишану ЦД(му). А то кад ухвати, не пушта.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: