Свемирим те миром

Пише: Емило Лабудовић

И најжешћи и накрвавији људски обрачуни, ратови, окупације, побједе и порази, прије или касније, завршавали су се привременим или нешто трајнијим примирјем. Мира, оног правог, у историји људског рода тешко да је било. На данашњи дан окончана је прва свеопшта свјетска кланица. Побједници кажу: поразом, побијеђени: примирјем. Како год, овај дан припада примирју, оном трену кад прилике и људски разум побиједе острашћену мегаломанију и звијер у људској души.

Срби су народ који, као мало који други у свијету, имају привилегију да се овог датума сјећају као дана тријумфа. Тријумфа који су платили ужасном жртом, смрћу готово трећине свог одраслог становништва. И не само овај дан, јер много је дана (а још више рана) у историји српског рода када се он, трагом предачке традиције, части и поноса, сврставао међу побједнике и из ратова излазио крваве доламе али чистог образа.

Дан примирја или дан побједе – свеједно, само је још једна од оних грких прилика када се Срби, док се још вију побједнички барјаци, присећају да су све своје величанствене ратне побједе изгубили у миру. И да су сви њихови савезници и саборци (укључујући и Црногорце, а лише Руса) убрзо прелазили линију фронта, налазећи се међу најљућим непријатељима и окупаторима. Али, то је већ нека друга прича.

Велики Јован Цвијић је једном рекао да нам нико није крив што смо градили кућу „насред пута“! И све док нам кућни праг буде ту гдје јесте, а он се не може завргнути о раме па с њим у бијели свијет, имаћемо „браће“ и „разбраће“ од сваке врсте и соја. И док је нас, биће и њих, али нека о томе они разбијају главу јер има она Мажуранићева (или Његошева) „бој се оног тко је вико без голема мријет јада“! Али, има јад који је наш и само наш, а састоји се у томе што смо ми Срби сами себи највећи душмани. И што смо више ископали братских очију и гробова него мало који душманин са којим смо се гледали преко нишана (лише Турака, јер је њихових пет вјекова „виша математика“). Та братоубилачка мрзија, ти никад неподмирени дугови, вјечита братска пизма и разбратништво, тешко да ће икада стећи примирје, а камоли трајни мир. Довољно се само осврнути око себе и ослушнути па се увјерити у то да и данас бунару наше братске мржње нема дна.

Али, како би то рекло „Бијело дугме“: „Такви смо ми Срби, зато нас и сврби“!!! Ипак, срећан празник побједе и мира, макар довијека били на губитку!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: