Svete pregače
1 min read
Mihailo Medenica
Piše: Mihailo Medenica
Malo je bilo junaka ko što su to babe bile.
Srpske babe, mučenice i anđelice.
Ispraćale da ne dočekaju.
Dočekivale da ne zakukaju.
Iz večanice u crninu.
Planine bi se sunovratile i raspepelile od tih muka i jada, no šta je planina do pusto kamenje…
Kamen pukne o kost i suzu Srpkinjinu.
Nisu to po godinama bile babe, crnina bi ih pojela i povila.
Mlade su starile, mučenice.
Baba je bila titula. Viteška. Junačka.
Plemstvo zgarišta, zbegova, plitkih grobova…
Najmlađe još na sisi dok najstarije oplakuje.
Iskušenice kolevki i igumanije neznanih grobova.
Vazda na pragu…
Možda se vrate sve one oči što ih se nije nagledala pa da strči niz nekošene livade i jalove njive.
Sviješ se uz babu i naslušaš tišine.
Niko kao ona nije toliko tišine znao napamet.
Na svako pitanje je u toj tišini bilo odgovora.
Sve je starilo osim baba.
One su mlade ostarile. Vazda iste.
Svakome uteha- nigde utehe za njih.
Lako je mreti, to može svako, valjalo je živeti u dane kad se smrti išlo na mobu…
Uprti, sirota, decu u ruke, kuću na leđa, njive pod nokte, neba u oči, reke u suze, pa kud je gone…
U ognju su babe umele da sviju dom.
Na kamenu da zapate plod.
Na panju bi puklo žitišje.
I, neba bi preplavilo iz očiju, zaplavilo bi se pa taman u đavoljskoj tmini…
Uvek bi sve bilo potaman.
Svakome.
Sviješ se uz babu, pod epitrahilj od pregače, i sve je potaman.
Svakome, bez njoj.
Al, nikad da zakuka.
Ponekad se, zorom, kad niko ne gleda isplače kad razveže crninu i rasplete kike da rasčešlja.
Bez glasa, samo suze damaraju po podu, ko dečiji koraci.
Koraci svih onih koje čeka s praga, i ne priča nikome.
I, tek kad rasčešlja kosu vidiš još devojku, premladu za prosce, stasalu za kosce mrtvih otkosa…
Malo je junaka kao što su srpske babe bile.
Vazda na raspeću.
Svakoj je voštanici znala ime.
Od koprive i trna bi splela gunjeve i nazuvke da daruje, da po njima pozna…
Svete starice- devojčurci, čuvari tišine…
Plemstvo proje i surutke.
I, samo proplaču ikone, rastrče se arhangeli da jave…
Zamirišu pogače pod plaštanicom od pregače…
Jaukne zora, razlaju se oblaci, zaleleču opanci i…
Na pragu klupko crnine, tišine i pletenice da ih nebo rasčešlja…
Dočekala je sve koje je čekala, mučenica.
Kamen bi puko, no šta je kamen za kost i suzu Srpkinje…
Davno je Nušić rakrinkao lažne rodoljube i patriote. Pravi ćute i na dosađuju narodu. Gle, čuda velikoga, a sve zbog nevješto sklepanih stihova ,,Malo je bilo junaka ko što su to babe bile“. E ne bilo ih ni u Crnoj Gori, ni u Srbiji, kad ih ovaj poništi, te se nije ni pobio u životu, niti ispalio metka na neprijatelja, a od njegovog ,,junačenja“ da ispadne rodoljub i junak, spopada mnoge muka.