Свети Ђорђе убија аждају
Пише: Ина Пламенац
Знате, заиста мислим, кад би више причали и писали о стварима које волимо и које нас радују, а мање о онима које мрзимо и које нас фрустрирају, можда би некада и имали снаге да, заправо, урадимо нешто против тога што нас баца у колективну неурозу. Овако, плашим се да нам не гине још тридесет година приче о стварима које мрзимо, а мрзимо их све више и више, да на крају неће остати ништа од онога што волимо.
Сада, рећи ћу вам зашто волим Ђурђевдан. Ни за једну другу славу се не везује толико симболике и народних обичаја. Углавном су сви ти обичаји остали из предхришћанског живота и везани су за стару словенску митологију. Као што знамо, Словенски народи брзо заборављају догађаје, али се тешко одричу својих обичаја, којима често кроз историју налазе нову сврху. Тако је Свети Ђорђе добио своје мјесто у словенском култу бога Јарила, ратнику, персонификацији прољећне вегетације и плодности.
Оно што знамо о Светом Ђорђу је да је био војник високог чина (трибуна, што би данас било једнако пуковнику) у служби цара Диоклецијана. Када је цар почео са прогоном хришћана, Ђорђе и сам исповиједи хришћанство. Из тог разлога, који се сматрао као побуна против власти, би мучен до смрти. Како је био млад, из богате породице и високог чина, ово јавно исповједање вјере, става и мишљења, по цијену смрти, је заслужно за јак култ овог светитеља, како на Истоку, тако и на Западу. На Балканском полуострву овај култ је праћен живим народним обичајима, који можда јесу остали из паганства, а можда и зато што је то једна од одлика динарског типа човјека, који је дубоко везан за природу и природне појаве.
Најпознатији иконографски приказ Светог Ђорђа је у ратничком одијелу како убија аждају. Да ли заиста аждаја представља „многобоштво које прождире хришћане“? Прво, треба имати у виду да је овај начин сликања Светог Ђорђа настао у 11. вијеку, што је 7 вјекова након његовог мучеништва. Тада је већ хришћанство заживјело и на Истоку и на Западу, и већи је био проблем са разним хришћанским сектама, него са многобоштвом. Међутим то је вријеме почетка крсташких похода, а Свети Ђорђе је био и остао заштитник ратника. Оличење храбрости и вјере, убити аждају значи побиједити смрт.
Друго, на православним иконама се увијек изображава слика будућега вијека, светитеља са свим његовим личним карактеристикама. Чак је и свјетло контра у односу на реалност – не праве се сијенке на свијетлом лицу, већ се иде од тамне подлоге, ка свијетлим, јасно наглашеним тоновима. Овим се симболично показује да Сваки Свети носи исте особине свјетлости као и Христос, по благодати, на коју смо и ми позвани.
Из житија Светог Ђорђа видимо да је он погубљен зато што је био за Христа, а не зато што је био против многобоштва. Не вјерујем ни да је Диоклецијан убијао због неких својих вјерских убјеђења, већ зато што су у том тренутку хришћани били ван система, нова мисао која заговара равноправност, вјера која обећава слободу, гдје Син Божији, цар јудејски, на магарцу улази у Јерусалим, и умире за живот вјечни, за слободу – а има ли ишта погубније за једну власт од помисли да човјек може бити слободан?
Ето, зато волим Светог Ђорђа. Због његове храбрости, срчаности, борбеног духа, неодступања, због наде, због слободе, због вјере, због свега онога што ја нијесам, а вољела бих да будем.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Odlicno. Taman i danas da uporedimo i razoblicimo razne lazne spasielje poput Demokrata koji cine svetogrdje sknaveci pravoslane simbolje i pokusavaju sebe staviti na mjesto Boga.
Dabome!
… „Grči ključ“ razumjevnja civilizacije, najveća paralaža ikada!!!
Велика је српска историја, много већа него што ико од нас може да претпостави. У доба култа бога Јарила нису постојали никакви Словени, постојали су само Срби. Он је много касније копиран од стране Грка и Римљана као богови рата Арес и Марс. Диоклецијан је био Србин, познат још и као проклети цар Дукљанин који је прогањао хришћане и одузимао њихову имовину. Живео је цео живот у Срему и повукао се са власти да се бави повртарством. Св. Ђорђе није дочекао његове наследнике, такође Србе, Константина Великог и Ликинија који су издали Милански едикт. Они су касније међусобно међусобно и Ликиније је погинуо. Константин је у Нишу легализовао хришћанство. Од Ликинијеве лозе су настали Немањићи.
dome…samo se vi divite onijama koji su bili van sistema…pa da ga mi platimo zajedno sa vama ….e tudje nafake a nase muke….
… Da te je domaćin čestito iz….., ne bi ti ođe lječila mučene frustracije!
I da znaš, Stane, na tebe je i ljucko i božije pravo da ga tražiš na drugu stranu.
Pa da smiriš, nesmirila!
Da je namiriš.
… Aždahu!
Mada je, pravo govoreći, i aždaha aždaja.
Svakako za pohvalu Inin kratki tekst, još i poviše za lijepu namjeru da nas sve podsjeti da svako Zlo jednom čeka jedno pravednika koplje!