Свети краљеви Милутин и Драгутин (у монаштву Теоктист) и мати им краљица Јелена

У православним храмовима данас се обиљежава празник посвећен српским краљевима Милутину и Драгутину те краљици Јелени Анжујској који су сврстани у ред светих због заслуга за српску цркву, народ и државу.

Уколико ништа нисте знали о њима, ево добре прилике да их упознате…

Празник се посебно прославља у задужбинама светитеља из 13. и 14. вијека које су градили као свјетовни владари из династије Немањића задуживши Србију, између осталог, присуством на европским дворовима.

Свети краљ Милутин био је краљ Србије и један од најмоћнијих српских владара у средњем вијеку. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша, млађи брат краља Драгутина и отац краља Стефана Дечанског. Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је почела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије, чиме је српској држави прикључен сјеверни дио данашње Албаније и већи дио данашње Републике Македоније.

За 40 година владавине сазидао преко 40 цркава, а посебно је значајна његова задужбина, манастир Бањска, надомак Косовске Митровице, у чијој је цркви Светог Архиђакона Стефана првобитно био сахрањен и чије се братство нада повратку његових моштију које тренутно почивају у Бугарској. Осим манастира и цркава у Србији – Трескавац, Грачаница, Бањска, црква Светог Ђорђа у Нагоричу, Свете Богородице у Скопљу и других – саградио је цркве у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму и на Светој Гори. Његове мошти почивају у Софији у цркви Светог Краља, а бугарски народ га такође поштује као свог светитеља. Према договору Српске и Бугарске православне цркве, дијелови његових светих моштију биће пренијете у манастир Бањска.

Краља Драгутина, у монаштву Теоктиста, прослављају у Ариљској цркви, чији је ктитор и у којој је најверније осликан свети српски краљ Мачве и први српски владар који је столовао у Београду.

Краљицу Јелену, мајку светих краљева Милутина и Драгутина, која је је на српски двор стигла као француска принцеза из династије Анжујаца, прославља њена задужбина у манастиру Градац, где је првобитно била сахрањена. Свету краљицу Јелену Анжујску Србија слави као свог заштитника из времена крсташких ратова. Она је у вријеме ратних вихора отварала школе, посебно за дјевојке, градила је цркве и манастире због чега је сврстана у ред највећих ктирора из династије Немањића.

Званична титула краља Милутина гласила је Стефан Урош, по милости Божјој краљ и самодржац свих српских земаља и поморских. Тако се потписивао на документима које је издавао. Такав је потпис и на најзначајнијој његовој повељи-Светостефанској хрисовуљи, издатој манастиру Бањска који је посвећен светом Стефану Првомученику и стога се зове Светостефанска.

Бањску је зидао четири године, од 1312-1316. као свој маузолеј. То је Милутинова гробна црква, па се по опреми и богатству украса издваја од осталих Милутинових задужбина. Храм је грађен на мјесту гдје је и раније постојао манастир. Уз манастир је подигнут и двор, царске палате и остале зграде. Црква манастира припада групи рашких споменика. Бањску су квадрима од тесаног камена у три боје градили највјероватније мајстори с приморја. Црква је имала богату скулптурну декорацију.

Најзначајнији бањски украс који је преживио доба турског разарања је скулптура Богородице са Исусом Христом који се сада чува у оближњем манастиру Соколици. Судећи према ономе што је преостало од фресака, цркве и улаза у манастир и трпезарију, фреске припадају такозваној „Милутиновој школи“ у којој су сликари радили у једном сасвим новом и раскошном стилу. Позадина фресака је била обложена златом и зато се увек истиче како се Бањска купа у свјетлости и злату.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: