Свети Сава Бокешки
1 min read
Свети Сава
Пише: Богић И. Булатовић
Помислих да ће то потрајати колико роса јутарња, колико дим, колико гром из ведра неба. Да ће ћерање Онога који је давно замирисао Которским заливом и подигао Зетску епископију Жичке архиепископије, у близини Катара, чији споменик је Савина у Херцеговом граду, да ће ипак, као Просвјетитељ и Светитељ, сачувати своје мјесто и у Которској гимназији. Ипак, видим, без обзира на разборитост и честитост дивне директорице ове школе, као да враг је однио шалу.
Кабинет Гимназије „Слободан Шкеровић“, у којем сам провео најзначајнији дио свог школовања, красио је портрет једног научника око којег се отимају народи планете. Нарочито на њега, са најмање разлога, а са највише дрскости претендује Република Хрватска. Рођен је у селу Смиљану, у Војној крајини – цордон санитаире, подигнутој од стране Хабзбуршке, црно- жуте монархије, не би ли се зауставила најезда Отоманске империје на сјеверозапад Континента. Портрет је био такав да је одиста био претеча чувеног портрета Драгана Малешевића, са којег лик овог Чудотворца расипа небеску свјетлост.
На портету, глава Свеца међу научницима, имала је облик жаруље. Морам овдје истаћи да ме је тај портрет својим погледом одвлачио у мистику, езотерију, алхемију, тајну Теслиног поријекла, у његове пороке и чедност, у његову раскалашност, хазард и покајање, у његову тугу непролазну, дјечачку, словенску, у доминантност његовог ума у односу и на оне што ће много, много касније доћи и што долазиће. Футуриста је давно надишао нашу будућност.
Кроз тај потрет учио сам о наизмјеничној струји, Едисону и корпоративном духу епохе која умире пред нашим очима, о Пупину и најтрагичнијем незбору у нашој историји, о Бањанима и Драганићима, о Пречанима, Идвору, Чонграду, Грацу и о Банаћанима, о пијаној чаши Банату, који прославио Хабзбург сањајући Русију, о емиграцији прије и након свих наших страдања, о писмима која су завршавала са „је ли никло жито“. О Његошу и Гетеу које занесењак рецитује наизуст, о Перуну из Пјешиваца пред којим геније просипа дјечачке сузе, о некој мајци Георгини, протиној кћери Ђуки Мандић и Будисављевић која га успављује пјесмама из Вукових збирки, о Николају Мандићу, митрополиту дабробосанскоме.
О неком нећаку, контроверзном Сави Косановићу и некој масонерији која ће од православног дјечака оставити само урну око које ће се након скоро једног вијека окупити друштво црномагијаша, окултиста, ка којем данас хрли неосвјешћена и погубљена, анти-Црна Гора. Научих из тог невиног, безазленог портрета сликаног руком слабо вјештог, самоуког адолесцента, којој култури припадам, кроз који цивилизацијски круг треба да прођем, којем Богу да се молим и гдје се налази црква Светог Ђорђа из деветог вијека од које ме је дијелио само зид којим је Гимназија опасана. На концу, научих кроз тај портрет који је можда случајно и нехајно стављен и који прошао инспекције и надзоре, ондашње, Шуварове реформе…Стипица наш добри…
Кроз тај портрет, научих најпотреснију пјесму једног народа Израиља на Балкану, научих Солун гдје је, Албанија, тактове и виолину уз коју је уснуо Николај Тесла – Тамо далеко, и чух за неку Цркву коју је тако волио, јер био син ученика Светога Саве Немањића. Чух за Српску Цркву Светог Саве на Менхетну, јер од професорице српског, тужно, то нисам могао чути. Ћутала је неталентована професорица, али приповиједао је један случајни портрет са зида гимназијског.
Откуда год да кренеш по океану српског језика, неморално уситњеног на све и свашта, ипак ћеш допловити до Итаке, Хиландара, Ватопеда и оног позног, дјетињег удара звекиром на манастирска тешка врата, до оног Камена голог испод царске Немањине главе. До неког Београда, пјесника Илића, и тако све укруг…Шта све може видјети у једној слици, нарочито адолесцент који се тражи?!!!
Када на почетку духовног живота дјетету понудите Светог Саву, Теслу, Његоша, оно никада више не може бити себично ваше!!! Оно онда постаје дијете Господње које вам добацује: Родитељ мој и браћа и сестре моје, у Духу су Господа мога!!!
О, туге, пријеварне, инспекторске. Опасни су портрети!!! Опасне фотографије, посебно оних личности што нијесу пљоснате, дводимензионалне, већ рељефне, историјске и универзалне. У праву су ти инспектори који су све осим просвјетни и просвјетитељски. То су више инспектори удбе. У праву су инспектори удбе.
То инспектори су епогони којих има у сваком кружооку и покрету разних ждановизама који су слали своје другове у разна прогонства, егзиле, Сибире, Аљаске и отоке Голе, само да би ућуткали Истину! Таква инспекција темељи се на потреби искорјењивања и самопорицања, на потреби васпостављања друштва духовних слијепаца у којем би свако могао бити Бог. То је та ново- стара елита којој ни стричеви, ни ђедове надгробне плоче и опоруке нијесу светиња. Е зато и стога, прво и основно питање и задатак Црне Горе, прво и основно, прије свих транзиција, суфицита и реформи: На прољеће – на Ловћен! Сваки који је Његошев, са клесаником на Ловћен да се испење!!!
Сваки којег Његошева Ријеч обавезује, дужан је да понесе камен на Ловћен и са себе стресе проклетство. Капелом се брани Истина, Капелом се брани Слобода и наш Идеал Неба, Капелом се презиру вериге, Капелом се чува сјећање и боље види наш пут, са нашег Видиковца кроз вјекове, са Језерског врха. Уколико не испоштујемо Његошев аманет и не вратимо Капелу на Ловћен, сљедећи корак безумља ће бити, не инспекторско и НВО уклањање слика просвјетитеља и Светитеља из школа, већ уклањање манастира из градова. Јер борба око Капеле, борба је за и против аманета! Па нека се подијелимо, када се већ дијелимо, нека се већ једном смислено, и храбро, и озбиљно, и дефинитивно подијелимо: за и против Његоша!!! Ове досадашње подјеле су политичка мимикрија!
До деветнаестог вијека, у Црној Гори једине школе су били манастири. Чак су и комунисти манастире користили за учионице!!! Најчувенија је, можда, онај морачки кабинет Немањића над Светигором. Значи ли то, да би задовољили ригидно тумачење секуларизма од стране неуких и злонамјерних представника ново – старе елите и НВО, да се морамо одрећи наше писмености старих вјекова. Да случајно не залута какав дијак тужни и црноризац у новоцрногорску читанку. Који год школски зид да се загребе у ЦГ, коју год душу да загребемо, отвориће се, свјесно и несвјесно, двери српског Пантеона.
И гдје год да такнем, у коју год рану, ево га младић из Поткамиена да загрми: У Сербии, зорњачу тражим!
Коме су потребне зграде „чистих“, бијелих зидова, без слика наше савјести кроз вјекове. Без наших оријентира и свјетилника, без наших Зејтинлика ? Такве зграде су луднице.
А шта бих све видио и гдје бих све стигао да је у кабинету физике и биологије, илити српскога језика, намјесто Николајевог портета, висила слика- икона Светога Саве?!!!
Сљедећа „случајна“ субверзија коју бих спремио овешталом, срозаном, бољшевичком црногорском школском инспекторату, утемељеном и програмираном на Титовим биографима и историографима, била би фотографија неуредне собице у Симиној 9а, преко пута „Главњаче“. Таква једна фотографија би коначно срушила школске бункере у којима се чува лаж, глупост и опортунизам.
Будући, радознали и чедни адолесценти нове Црне Горе ће тако сазнати и шта то значи „соба – вишак удове генерала Краљеве војске“ и много, много тога још.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Nije Kataro, no Kotor, nije zarulja no sijalica, Nije Nikolaj, no Nikola, nije Kapela, no Crkva, nije crveno, no crno….to su batal price, pcelice moja malena. A sto se tice anonimnosti, mogu ti ostaviti i br.tel i ime i prezime, u redakciji. Anoniman sam, u ovom slucaju, jer Anonimnom odgovaram i sa Anonimnim polemisem. Da sam odgovarao autoru koji je napisao svoje ime i prezime i kojeg sasvim slucajno poznajem, i koji vjerovatno i ne prati ovo nase nadgornjavanje, i cije znanje ne bih bas tako potcijenio, jer ga odavno pratim, ja bih mu otpisao javno! Ovako, ti si vaspitan, uredan, kulturan i opsiran, autor se prosipa i promasuje temu ( koja inace uopste nije tema – Podrska je povod, tema je Slika), a ja sam krme pred kojim ne zelis da prosipas blago! Oprosti, bisere! Pritom sugerises da znas ko sam i u osjecanju nadmocnosti srljas! Halal ti vjera – ako ti se smijem obratiti turcizmom.
Лепо је, али је могло и прецизније, било би још лепше, а и убедљивије, ако би изостали такви пропусти! Монархија је била црно-жута, а не црвено-жута, обично кажемо Османска царевина, оснивач је био Осман, Османлије! Термин „отомански“ је уобичајен у страним језицима, западним, али ми, нажалост, знамо боље о коме се ради и како смо их звали. Шта је требало да значи „… који прославио Хабзбург сањајући Русију“ остало је нејасно!?
Anonimni, ocigledno, sto se kaze, kupis trunje! Covjek govori o Sustini, o Sumi, a ti o listu na drvetu! Crno- crveno, ocita permutacija – karakteristicno za portalske objave. Otomansko, tursko, sultansko, seldzucko- suvisno je komentarisati…O paradoksu koji je u osnovi onoga zasto ratujemo, a koga sanjamo, nije potrebno trositi rijeci. Glavu gore, Anonimni!!!
Па, труње, кажете, а може бити и балван! Да би се говорило о Суштини, о Шуми, мора се знати јако много чињеница, укључујући и лишће! То му дође, знате, као темељ! Ако се не зна тако познат симбол као што је црно-жута застава (какву Ви ту пермутацију видите), онда логично посумњамо да се о тој држави не знају и важније ствари! О каквој се суштини може размишљати ако се не знају основне чињенице! А да бисмо могли, као што Ви говорите – да схватимо суштину – да разумемо зашто ратујемо, кога сањамо итд. морамо ваљда знати како са тим стоје ствари, или ћемо баш забасати! Када се напише да је неко „прославио Хабзбург сањајући Русију“ не би било баш упутно кренути за њим! Не би умео да одреди правац, а то је врло важан корак, први!
Да се и не помиње да до краја овог текста читалац заборави шта је била главна тема – потребна и оправдана подршка храброј директорки!
Anonimni, ocigledno, na jednom portalu i u jednom uzbudljivom, impresionistickom, stivu punom nadahnuca, trazis vodju i akademika! Takve picajzle, da se ne uvrijedis, kao sto si ti, najcesce nemaju sta da ponude pa love zapete. Sto portalu ne ponudis svoje visoke standarde i izadjes iz anonimnosti. Rado bih za tobom krenujo. Tvoja ozbiljnost i temeljitost obecava.
Има једна стара изрека, нећемо је цитирати, али отприлике каже да се не треба баш ни трудити и објашњавати неком оно што неће разумети! Овај је текст, наравно, врло надахнут, по много чему и лична исповест, лепа, али… Вама је можда потребно да вам неко објасни шта је суштина, својим успоменама и надахнућима! Одлично, и то је сасвим у реду! Надахнуће је врло важно, али више у поезији, а мање у стварању планова у политици и јавном животу! Импресионизам је сјајан у уметности, а у животу баш и није препоручљив! Не нудим ја ништа, само оправдано очекујем да људи који пишу о високим темама, и то још опширно, помињући и оно што има везе с темом, а и много тога што нема, имају о свему томе и одговарајуће знање! Све би било много убедљивије! А шта Ви нудите? Какве велике подвиге? Гледаћемо и дивићемо се! Што се анонимности тиче, за Вас се зна ко сте и шта сте? Сматрам за поштеније да кажем „Анонимно“, а не да наводим тобожње име! То је бар лако! А бити непристојан, то је тек лако, поготову кад се наведе неко измишљено име – то, као, није анонимно?!
«Аз-бука»
И има и нема, што се тиче оба краја и средине,
И (по)дршке.
Пред оне изборе, ономад — а избор је вазда, добар текст, јасан таман,
Да, ко није, прочита,
О смокви, са током
http://borbazaveru.info/content/view/12430/1/
Кућни ред и у Рају је био обавезан. Последице трпе (и) деца.
Школа је и даље друга кућа, пратећи прву (кућу).
Д(иј)ете овако, како је описано, ко је хтео да види — бива (јесте) истовремено презаштићено и запостављено.
Заједничким просветитељским трудом (у кући и) ван куће. У некој дивљини, тамо где не ради (ни) мрежа…
…“Не васпитавајте децу ако не умете. Боље је бити неваспитан него лоше васпитан…“, говорио је Душко Радовић
(од ономад)
Просветитељ и просв(ј)етитељи,
иди, бре
+Мајстори у кући, Александар Секулић
Мајсторе затекох
на крову старе куће
мењају сломљен цреп
мајстори на крову
мајстори унутра
мајстори, мајстори
ко вас је звао
зашто дирате мој црни кров
на коме стоји рода бела
на коме расте трава кудрава
мој кров у подножју дугог века
зашто сте ми кућу заузели
зашто сте напали
чекићима, ексерима
четкама, бојама
мајстори, мајстори
излазите, пустите ме
да сам кућу уређујем
Не чују они
укуцавају моје кости
фарбају мојом крвљу
износе из мог срца
намештај стари
неподношљиви мајстори
њих тридесет седе на мени једном
Доћи ће, кажу, чувен гост
ловиће маглу по шумарцима
са твојом ће се кућом сударати
мора да буде као из бајке
ево теби огледало
чешљај смех у њему
лице ти је подупрто
железном тугом
Мајстори, мајстори
шта сте учинили
то није моја кућа
то мој гост није
то више нисам ни ја
Мајстори, мајстори, филм, Берчек и Зоки
https://www.youtube.com/watch?v=XE5zZe5uip4
Мајстори у кући, Александар Секулић, стихове говори аутор
https://www.youtube.com/watch?v=lncwGoSQQWA
Nadahnuta besjeda gdine Bulatovicu divnog imena !
Hvala Vam od srca.
Predivan tekst! Samo bih dodao da, uz nesporni kvalifikativ, „razboritost i česitost direktorice“ treba dodati i „kao i hrabrost, odlucnost i istrajnost profesorke/ profesora koji koristi kabinet u kojem je okacena slika prosvetitelja i sveca“ onda bi to bilo TOP. Jer zaludu je svo zalaganje direktorice kada predavač srpskog jezika, ili maternjeg svejedno, ne zeli i nece dozvoliti da se slika ukloni. Ovo zato jer kako ja vidim stvar, nepomenik od inspektorke moze dubiti na glavi i izricati novcane i druge sankcije slika ce i ubuduce stajati na mjestu gdje je stajala svih proteklih 38 godina.
80 godina se na tome radilo da se zabrani i zaboravi i Sveti Sava i pravoslavlje i srpstvo, ali nije im uspjelo.
Prošlo je godinu dana od dolaska nove vlasti, a ništa nije urađeno da se zaštite Srbi i Crnogorci.
Još su Milogorci i Montegrinci na svim pozicijama u školi, inspekciji i dalje kopaju i šire svoju mržnju.