Свети Сава – што звезданим небом сија нам у ноћи…

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Није сасвим познато када су се срели Христос и српски народ. Ми знамо понешто о нашој политичкој историји из познијих ромејских извора, знамо нешто о предхришћанским слојевима нашег бића из онога што се задржало у фолклору и животу народа и накомн крштења, знамо да су богомдана и богонаписана Ћирилова писмена дала коначно глас и нашим српским прецима. Али народи и људи нису могли живјети а да не слуте Живот већи од сваког живота чак и прије него што су се са Њим срели у ријечи Јеванђеља.

Онако како човјек слути, из хармонија и амбисā свијета око њега, из жубора потока и влажног ока срне неку скривену „зеницу трагизма“ запретену у свијету, тако и читави народи, макар и у обмани идолској, слуте неки прапочетак прије почетка и Јединог истинског Бога изнад њихових Велеса и Перуна, вила и кумира. Јер када нас је сусрела купељ Христовога Крста и Васкрсења – ми смо је срели. Ми смо је, можда, вијековима сусретали и чекали. Како су и када та погружења из слављења живота као процеса крштавана и постајала бање поновног рођења – није нам до краја познато.

Знамо да је наше крштење трајало вјековима и да се можда до данас и није сасвим окончало. Можда и зато што је крштење само почетак живота у Христу, никако његов крај. Тако и ми: крштавали смо се и прије Светога Саве, крштавао нас је и закрштавао Свети Сава и он нас и данас, ево већ осам вијекова крштава и закршатава и тражи оно племенито у нама не би ли га охристовио и брине да онај жрец Перунов, оно дионисијевско и демонско не превагне и не поврати се у нама у својој суровости и бунилу.

Ако смо се крштавали вијековима и ако се и након Саве крштавамо и даље – у чему је онда његова величанственост, зашто се у нашој самосвијести усталило да нашу јуначку и завјетну прошлост дијелимо до и од Косова, а нашу црквену повјесницу до и од Саве и светосавске аутокефалије, иако су косовска битка и немањићка држава, у суштини, у нашем сјећању један период и један вијек, златно и нормативно доба нашег бића, које је започело Савиним бијегом на Свету Гору како би се суочио са нападима демонским а окончало се Лазаревим одбијањем да побјегне са Косова како би се суочио са нападима агаренским? Чиме се то Свети Сава издвојио из вијекова прије њега и како смо успјели да сачувамо успомену на њега и у вијековима ропства, збјегова, разбратимљења са онима који нису остали на његовом путу, непрекидних устанака и четовања, увијек за свој завјет обнове светосавске државе и увјек за туђи рачун у коме су наши животи унапријед били изгубљени? Како смо то памтили Саву као Срби и како је то Сава чувао нас?

Два слоја нашег бића и идентитета памте Саву јер се Свети Сава у њих уткао подједнако раскидиво и нераплетиво, подједнако органски и живо: један ток започиње сам Сава а настављају га Теодосије и Доментијан, али и његов брат Стефан првовјенчани краљ. Други ток започиње опет Сава, а настављају га народни приповједачи и пјевачи, наставља га народно памћење које у њему види путеводитеља, доносиоца свјетлости, изумитеља прозора и проклињача земље у којој су пашчад пуштена а камење свезано.

Онолико колико је у првом кључу, оном везаном за житија и службе, Свети Сава скромни црноризац, организатор црквеног живота, неуморни преводилац и приређивач канона, надзорник црквеног живота и народног морала, толико је у другом току он исконски жрец једног јединог истинитог Бога, премудри странац и интуитивни проналазач унутрашњих извора и вода које, праћен вуковима, изгони на површ српске земље. У оба ова тока, он је слуга Божији и неумотни путник, и оно што је и монаху и архиепископу и вожду Сави најтеже – измиритељ завађење браће, непрекидни опоменитељ оног непреображеног у човјеку како би се оно преобразило и саобразило Христовом Лику и своме боголику.

Јер, иако отац цијелог народа, па и свога рођенога оца, иако син Царства Божијег – а можда управо зато што је био и једно и друго, свети Сава никада није престао да буде брат и Вуку и Стефану, брат и најмањем дјетету у сваком селу у које је ногом и штапом, за живота и послије живота ушао. Није га само Јела Спиридоновић Савић већ цијели српски народ доживљавао

„ни ко државника умног ил`прелата
С палицом у руци силног и у моћи
Но као великог и љубљеног брата
Што звезданим сребром сија нам у ноћи.“

Истински отац народа никада не губи органску везу са својим народом, не престаје да му буде брат, да би му божанским надахнућем био отац. Не престаје да воли своје и себи једнаке у очинству у коме се човјек узвисује само онолико колико му је бреме народа притиснуло кичму. Зато је Свети Сава у нашој богатој историји један од свега неколико ликова који су успјели да уједине и у том јединству преображавају ону животну силу, витализам народа који живи кроз вијекове понекад још сасвим пагански, непреображен, још некрштен.

Његови насљедници су великани аскетскога духа, свјетилници без којих је наше одрастање у Христу незамисливо. Ми смо се као народ са једном сасвим христоликом жртвом сусрели и прије светог Саве у лику и судбини Светог Јована Владимира – повијест о њему достојан је увод српске историје у библијску Тајну вечеру и Голготу. Али само су ријетки великани српског народа – Свети Сава, Свети Петар Цетињски, Свети Владика Николај и отац Јустин и у наше вријеме Митрополит Амфилохије у себи имали такав дар да свој народ носе и у његовом непреображеном виду, са поривима виталистичким и аутодеструктивним, понекад непосредно богоборним и да никад не посустану носећи то бреме.

Јер витална сила, животна енергија једног народа још увијек је неопредјељена: паганин живи ради живота и умире ради смрти – тек је бесконачни подвиг христоликог себедавања Светог Саве успјевао да дочара и посвједочи библијску и његошевску истину да „васкрсења не бива без смрти“ тј да се живи да би се препоражало у смрти и умире да би се живјело, подједнако у завјетном памћењу народа и у Небеској Србији.

Свако ко пожели да сачува живот свој – изгуниће га и ко га изгуби Христа ради – наћи ће га у наручју Христовом. Пут од Јеванђеља до ехоа ове истине у Принциповим стиховима „ко хоће да живи нек мре, ко хоће да мре – нек живи!“ Токови завјетне свијести, која се код Младобосанаца уобличила као жртвена свијест, кроз вијекове су носили у несавладивој матици српског трајања ову светосавску способност једног народа да жртвено, на Косову Пољу и на коцу ђакона Авакума, допојемо сваки незавршени тропар и домолимо сваку смандрљану и прескочену молитву.

Свети Сава је ухристовио сваки наш пут преображаја животног начела српског народа: онај пут који води ка Хиландару и Студеници, онај пут који води ка Косову и Грачаници. Он заиста „путује без пута и пут се за њим рађа“, како га је осјетио светосавац Васко Попа, показујући нам да је Светосавље пут у коме се учествује не по биолошким датостима, никада теорија крви и тла већ искуство Христове Крви и Тијела. Зато „лево од њега тече време, десно од њега тече време“.

Свети Сава је надвременити лик и вјечити идеал не зато што је постојао као модел, као античка фигура савршених пропорција или као платоновски свемудри Сократ већ зато што се од дана духовног рођења уткао у међубратске размирице, у славе и коледа, у просвету и политику, у бригу да Срчад расту племенитија од својих очева, да Срби уче тј да учимо из сваке распре и недоумице божанску науку праштања, помирења, слоге. Није се Свети Сава упамтио јер се држао изван прљавштине свакодневице, изван питања о политичкој и духовној оријентацији, изнад спора два властелина о међи или два себра о жетви. Народ га је зато смјестио у сваки свој, ма и најмањи посао и недоумицу, као мјеру правичности и честитости, као путоказ како живјети – као мјеру живота.

Управо зато што се погружио у то море народног живота Светогорац и Тиховатељ Сава умио је да псалтирска духовна стања и искушења преточи у лијекове за нашу свакодневицу. Да споји оно „помилуј ме, Боже, по великој милости твојој и по обиљу милости твоје очисти безакоње моје…“ са нашим кошевинама, купљевинама, сјелима, кумствима и раскумљивањима, свадбама, крштењима и опијелима.

Није Димитрије Хоматијан само ангажовано прекоравао Саву због његове наводне „властољубивости“ и напуштања монашког живота. Није у Сави растао само византијски каноничар, сазерцатељ отачког наслијеђа, блједолики старац неког од манастира, испосник нагнут над књиге – уз све наведено растао је и трибун, дипломата, економ и путник кроз све српске земље.

Расло је у Сави ткиво српског народа и свих његових земаља, сјеме које ћемо у гуњу и на опанцима носити ма гдје пошли, на ма ком се континенту нашли. Расла је самосвијест о томе да свако светосавско српско чедо јесте дио једне неотуђиве Цјелине, једног сијача плод – онога за кога је Богочовјек Сави и наш прорекао да ће уродити стоструким плодом.

И тај плод се није дао сажећи ни сатрјети. Он се и спаљиван ширио свијетом. Или, како каже Војислав Илић Млађи:

На спалиште Влаха! Синан-паша грмну
Донеше твој ћивот… потпалише гране
Али ветар дуну и диже твој пеп`о
И разнесе светом на четири стране.
,
И свуд, где год паде трунка твога праха
Онамо се диже – к`о за чудо право
Или српска школа или црква света
Избраниче Божји, Светитељу Саво!

Прочитајте још:

Митрополит Јоаникије: Људи никако да се ослободе једне наказне идеологије какав је комунизам

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: