Свети Серафим Саровски – радост божја у поднебесју земаљском

Пише: Милан Гајовић

„Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.“ (Свети патријарх Павле, 1914-2009)
„Mоже ли човјек да се не радује видећи сунце тјелесним очима? А колико већа радост настаје када човјек унутарњим (духовним) очима угледа Сунце Правде, Христа. Тада се уистину радује анђеоском радошћу…“
„Старај се да стекнеш унутрашњи мир и хиљаде људи око тебе биће спашено.“
„Ако се породица уништи, тад ће се урушити државе и изопачити народи.“
(Свети Серафим Саровски, око 1760-1833)

Свети Серафим Саровски је један од највећих, не само руских и српских, него и свеправославних и свехришћанских Божјих подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Његов је земни живот чудо Господње. Добио је свето име и по граду Сарову, који се налази на југу нижњеновгородске области, 515 километара источно од Москве.
Преподобни отац Серафим је рођен у граду Курску и на крштењу је добио име Прохор. Отац му се преселио у небески свијет још док је био трогодишњак. Као седмогодишњак, пао је са звоника недовршеног храма, посвећеног Светом Сергију Радоњешком. Остао је неповријеђен, захваљујући милости Божјој.
А Божји човјек, који је посједовао дар прозорљивости, казао је његовој мајци „да ће дијете постати велики угодник Божји, јер Господ чува оне који су одабрани да буду Његови на Земљи“.
Са десет година тешко се разболио и био је на самрти. У сну му се јавила Пресвета Богородица и прорекла му исцјељење, што се и збило.
Још као дјечак, волио је да чита свештене књиге којима се напајао духовношћу. У својој седамнаестој години, добивши благослов од мајке, отишао је од куће своје и породице своје да живот посвети богоугодним дјелима. Мајка му је даровала бакарни крст који је носио цијелог живота и са којим се упокојио.
Старац Доситеј Затворник, из Китајевске пустиње (близу Кијева) казао му је:
„Иди, чедо Божје, у Саровску обитељ и остани тамо. То мјесто биће ти спасење. Уз Божју помоћ, тамо ћеш окончати своје земаљско лутање. У Сарову ће Свети Дух, ризница свих добара, усмјерити твоју душу ка Свјетлости.“
Године 1778, деветнаестогодишњи Прохор је стигао у тадашњу пустињу, гдје се придружио монасима који су подигли Саровски манастир. Одмах се посветио монашким подвизима и изучавању духовних књига. Био је искушеник скоро осам година. У то вријеме је патио од „водене болести“ и дуго био непокретан. И тада је оздравио Божјим провиђењем.
У својој 28-ој години монашки је пострижен, добивши име Серафим (Пламени). Серафими су, по Светом писму, небеске силе, прворангирани ангели који исијавају свјетлост (пламен) око престола Господњег.
У манастирском љетопису је остало записано да је Преподобни док је још био ђакон, „послат да покупи остатке пшенице из готово празног амбара. Уз молитву, која му никада није силазила са усана,…видио (је) да је амбар поново био пун пшенице…пшеница је редовно узимана из амбара, али су монаси увијек имали довољно за своје потребе“.
Једном је казао:
„У вријеме литургије, на Велики четвртак,…озарила ме је Свјетлост у којој сам видио Господа Бога нашега Исуса Христа, у слави, како сија неизрецивом свјетлошћу, свјетлије од Сунца, окружен анђелима, арханђелима, херувимима и серафимима. Од црквених врата, Он је ишао по ваздуху, зауставио се испред амвона (уздигнути подијум у православним храмовима испред иконостаса) и, подигавши руке Своје, благословио оне који служе и оне који се моле. Затим је ушао у икону која се налази поред црквених двери. Моје срце са тада обрадовало, чисто и просвећено, у сладости љубави према Господу.“
У 35-тој години, напустио је манастирску обитељ и настанио се у скромној дрвеној келији, у густој шуми на обали ријеке Саровке, око 5 километара далеко од манастира. Нико од монашке браће који су повремено долазили није могао да издржи његово подвижништво, па је Свети Серафим остајао сам са Богом.
Док је, тешко повријеђен у разбојничком нападу, лежао у манастиру, у сну му се поново јавила Пресвета Богородица, са светим апостолима Јованом Богословом и Петром и казала:
„Овај је од рода Мога!“
Када се пробудио, Свети Серафим је устао из постеље и одбио даље лијечење као непотребно. Разбојницима је опростио и није дозволио да буду кажњени, али је недуго потом пожар спалио њихове куће.
Великом снагом духа и узвишеношћу духовног смирења и дивље звијери је чинио послушним. Виђали су га како храни медведа као да је дресиран.
Једном, упитан шта је циљ нашега земнога живота, одговорио је:
„Враћање у наручје Оца Небеског.“
Године 1807, Преподобни отац Серафим се предао подвигу мочалништва (ћутања и молитвеног тиховања). Скоро три године је провео у потпуном ћутању, не проговоривши ни са ким ниједну једину ријеч. Говорио је: „Због ћутања се никад нико није покајао.“
Хиљаду дана и хиљаду ноћи је престајао на два камена, силазећи само да узме храну. Један је био код његове келије, а други у густој боровој шуми. Од јутра до мрака је стајао на камену поред келије. А кад сунце зађе, прелазио би на камен у шуми и на њему стајао читаву ноћ до зоре, са рукама подигнутим ка небу. Тако је подносио зимски мраз, јесењу кишу и љетњу жегу.
Своје тијело, а посебно ноге, довео је до потпуне исцрпљености. Зато се заувијек морао опростити од живота у пустињи и вратити у манастир, 1810.године. У манастиру се Преподобни затворио у келију и годинама није нигдје излазио. У његовој келији налазили су се само икона пред којом је треперило кандило, нарамак дрва поред пећи која се никад није ложила и пањ који је служио као столица. Вријеме је проводио повијен у молитви и у читању јеванђелских светих књига.
„Послије десет година затворништва, умудрен опитом пустињожитељства, осјењен даровима благодати, подвижник је, просвећеног разума, поново отворио своја уста.“
У то вријеме, поново му се указала Мати Божја, у пратњи преподобних пустињожитеља и заповиједила му да прима оне који су чекали његову помоћ и да их поучава својим савјетима. Од тада је свакодневно примао посјетиоце, од јутра до мрака, благосиљао их и давао им спасоносни савјет и поуку. Преподобни отац Серафим се свакоме обраћао са „Радости моја“.
Почео је да, као старац – монах, служи спасењу многих душа које су од њега тражиле живу благодатну, љековиту ријеч. Старац, у руском православном свијету, није само стар човјек или старешина, већ и „стари монах коме је додијељено послушање да служи људима и да упућује њихове душе спасењу, да им даје утјеху и духовне савјете“.
У то вријеме, оца Серафима је поштовала сва Русија. Глас о њему и његовим Божјим благодатима ширио се надалеко. Исцјељивао је болесне, спасавао од смрти, најављивао будуће догађаје како би се избјегла појединачна и колективна страдања…
Један монах је упитао оца Серафима:
-Зашто учиш људе?
Свети је одговорио:
-Ја слиједим учење Цркве која пјева: “Не скривај ријечи Божје, него објављуј Његова чудеса“…Када би ти знао каква радост и каква сладост очекује душу праведника на Небу, одлучио би да све невоље у животу подносиш са захвалношћу…“
По бројним свједочењима, „иако је тијело Преподобног било потпуно исцрпљено, а његове ноге као дрвене и загнојене од рана, оживотвораван силом Духа, он је увијек изгледао чио и весео“. Говорио је да „веселост није гријех, јер је пријатно Господу да сваки човјек има радост у срцу“.
Према свједочењу монахиње Дивјејевског манастира, који је отац Серафим подигао, уочи Његовог пресељења у Царство Небеско, „наједном је настао шум налик вјетру, појавила се бљештава свјетлост, чуло се појање. Старчева келија као да се проширила, свјетлост је била јача од Сунца…Преселио се у Царство Небеско уз појање васкршње пјесме „Воскрсење Христово видјевше“…, клечећи на кољенима, у молитвеном положају, пред иконом Мајке Божје „Умиљење“.“
Свети синод Руске православне цркве, 1903.године, прогласио је новог молитвеника пред Господом, Преподобног Светог Серафима Саровског Чудотворца. Српска православна црква га прославља 15.јануара по новом календару. Његове мошти се налазе у манастиру Дивјејево близу Сарова.
Својим земним обожењем преподобни отац Серафим заслужио је да му Господ отвори Небесне Двери и подари способност предсказања будућих догађаја.
Свети је духовним очима видио велико страданије Руса и Руске земље, као и голготу Руске православне цркве, али и њихово Васкрсење и побједу у рату са Западом.
„…Господ…неће дозволити разрушење земље Руске и зато што ће се у њој једино сачувати Православље и благочашће хришћанско…Русија ће увијек бити славна и непријатељима страшна и непобједива, имајући вјеру и побожност и врата пакла неће је надвладати. Господ ће помиловати Русију и повести је путем страдања ка великој слави…“
Слава Теби и хвала, Свети Оче Серафиме, архангелски штиту руског и српског народа!
Милан Гајовић, Подгорица

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: