Свети Стефан

Пише: Стефан Грломан

Зимску идилу, а више бих рекао зимску празнину, таштину и тишину на Светом Стeфану разбио је у буквалном смислу и у парампарчад стравичан саобраћајни удес! Десило се то на самом скретању са магистралног пута Будва – Бар у некада монденско љетовалиште, на почетку нове године… Умјесто звона са чувеног острва из цркве првомученика Стефана зачуле су се сирене преплашених возача и сирене хитне помоћи. О тој ударној вијести могли сте читати свуда тог дана http://www.rtvbudva.me/vijesti/saobracajna-nesreca-kod-svetog-stefana/16824 .

Жали Боже, Свети Стефан. Сваки услов овдје је задовољен да би се свакодневно и Љети и са Јесени и са Прољећа, а зашто да не и Зими – бар када то временске прилике дозволе, одавде извјештавало о садржајима из свијета културе, спорта и туризма. Рецимо, наш Град театар се одржавао и у Вјештицама (?!) – село Ивановићи мало “удесно и изнад Будве”.

Цијело једно љето тамо је била сцена, поред живе а ипак мртве изванредно позициониране љетње позорнице која живи – а издише у нашем малом мисту. “Озвучена” таласима који запљускују плаже у њеној непосредној близини и освијетљене погледом на како се то некада казивало “град – хотел Свети Стефан”. Али не, култури у нас је мјесто у “Вјештицама” а мафији на Светом Стефану. Е, то је духовна вертикала којом не идемо на горе – но на доље – стрмоглавим падом.

За нас је небо управо амбис, из ђавоље перспективе гледамо на ствари! Гледајући зидове између повеликих кућа – вила у мом Светом Стефану, насељу богаташа помислих: нису нас убили братоубилачки ратови, већ су нас до коначности довели братоубилачки зидови. Зидови раздора, отуђења, “изолација духа”. Е, управо то је на сцени међу нама, приморци. У том муљу запливали су други, који боље пливају у мутним, хладним и брзим водама. За нас је топли Јадран, веранда, вино, благо сунце – идила. Ушушканост. Пробуди се Приморче!

Усуди. Усуди се, а не осуди! Усуђивања, то нама треба а не осуђивања једно другога. То нека нам је “усуд”.

Пишем ово непосредно пред 27.01. дан Светога Саве, арихепископа, учитеља – омиљеног међу дјецом.

Просветитеља. Школске славе – Светог Саве. Има ли више било какву тежину мисао о Светом Сави код нас? Долази ли нам до ушију, макар, ако не до душе? Зашто Свети Сава?

Управо зато што се у подножју брда на чијем је врху црква Светог Саве десио онај удес са почетка приче – и почетка (улаза ) у Свети Стефан.

Стога се симболички може рећи да Свети Сава гледа на Свети Стефан, “очекује”: да се на мјесту удеса направи пјешачки прелаз, за почетак…

Онда и надвожњак – а куда би водио надвожњак? Савлађивао би ту опасну кривину, давао би безбједност – сигурност пјешацима, а потом и паркинг мјеста која су велики проблем, код нас као и свуда на обали у љетњим мјесецима. Е, управо би Свети Сава дозволио да се од брда “одгризе” један комад у подножју и ту ураде прикладне гараже – паркинг мјеста великог капацитета. Са тог мјеста гдје би се паркирали туристи би имали избор да прошетају не само до острва Свети Стефан (за што би им требало од 5 до 10 минута), већ би у понуди имали и једну нову околност – стазу, пјешачку стазу од камена у серпентинама, до врха. До цркве Светог Саве.

Освијетљену – у топлим љетњим вечерима постајала би шеталиште са најљепшим погледом на Јадрану.

Љепши поглед него ли поглед на Дубровник, или Стари град Котоr, јер Свети Стефан је за разлику од ових стварних љепoта – нестварна љепота. Наравно, ове стазе нема – напрaвићемо је након удеса.

Тако би од удеса, саобраћајног и друштвеног – транзиционог, моје удешено мјесто могло да се полако оријентише двосмјерно од Светог Стефана до Светог Саве. Да продише, погледа на горе, отвори плућа, видике.

Ова прича је и прича за друга села, увале, рибарска насеља у цијелој Боки и Паштровићима која дијеле судбину овог (не)живота Светог Стефана.

Аутор је Бокељ. Приморац. И ништа више. И ништа мање.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: