Свети Василије Острошки

Пред капијом Манастирском остарјели дјечак јеца
к’о кад дому родитељском одбјегло се чедо врати,
измучена душа жуди да дотакне Мошти Свеца,
али стид јој сачувани не да к њему… мора стати.

Ево Ти се Оче вратих прљавији од свих људи,
ал’ праг Свети не смијем прећи, страх ми Божији крочит` не да
и сматр’о бих избављењем да ми Господ вишњи суди,
али стрепим недостојан од праведног Твог погледа.

Небо си ми Оче Свети у насљедство оставио,
легије си нечастивих, да сачуваш мене срео,
рад мене си чашу меда чашом жучи замијенио,
безумног ме благосиљ’о кад би свако други клео.

И сад… мјесто да се Рајем заслуженим наслађујеш,
даноноћно брижан стражиш моју душу изгубљену,
мјесто дивних Рајских Двери Васкрсење њено снујеш,
Светошћу је Оче својом освјетљаваш помрачену.

А ја вијек свој потроших ошамућен ништавилом,
одрекох се огња Светог да ме грешна страст огрије,
па зар смијем ране видат’ родитељским Твојим крилом,
зар Те смијем оцем звати, Свети Оче Василије.

Па окрену главу своју уплакани дјечак сиједи,
хтједе да се паклу врати, да од Оца свог се скрије,
ал’ у трену излијечен, опет рођен, смјерно стану,
додирну га руком Светом сами Свети Василије.

Па зар Оца да се бојиш, богомдано чедо моје,
зар очинску љубав смије слабост твоја да помути,
довољна је суза једна да окаје гријехе твоје,
довољан је јецај искрен Оца твога да разљути.

У мраку си, чедо мило, читав живот таворио
ал’ си Оца сачувао дому својем да те врати,
љубављу си својом сине пут до свјетла прокрчио,
Острог ће се данас Свети твом повратку радовати.

Зазвонише звона Света к’о да Небо само поје,
Крст засија спасоносни к’о што никад сјао није,
заплакаше сви присутни кријућ’ вреле сузе своје
кад виђеше како слави Свети Отац Василије.

Невен Милаковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: