Свети владика Николај: Не оглушите се, браћо, о овај спасоносан предлог Цркве, јер Црква га не чини због себе но због вас

Свети владика Николај Велимировић, Изнад гријеха и смрти, бесједа о крајњој побједи добра – посвећена онима који страдају без наде (одломак):

,,Нико под Сунцем није велики, драга браћо, осим човека, који верује у крајњу победу добра. И нико озбиљно не верује у Бога осим човека, који верује у крајњу победу добра. Те две вере се подударају као што се сунчана светлост подудара са Сунцем.

Као што се не може признавати сунчана светлост, а одрицати Сунце, тако се не може признавати крајња победа добра, а одрицати Бог. Нити обратно. Веровати у Бога значи веровати у крајњу победу добра; веровати у крајњу победу добра може само човек са вером у Бога.

У тренутку, браћо, кад потамни ваша вера у крајњу победу добра, знајте, да је потамнела ваша вера у Бога. Људи, који кажу да верују постојано у Бога, а међутим тврде да зло увек побеђује добро, нису ниуколико свесни своје вере.

Јер ако Бог постоји, то њему припада победа, а ником другом. У свету се бори добро и зло. Ако би злу припала крајња победа, то би значило, да је Бог зла сила. Но Бог пре не би постојао но што би постојао као зла сила. Постоји ли Бог, то он постоји неминовно као добра сила; постоји ли Бог као добра сила, то је крајња победа добра неминовна последица егзистенције Бога.

Вера у Бога отуда значи веру у крајњу победу добра.

Ви сви, браћо, верујете у Бога, но има ли један међу вама, који би веровао у крајњу победу добра? То јест има ли један, који би веровао доследно? Нека вас не чуди и не вређа моје питање: гле, од увек је било много верујућих у Бога, а мало верујућих у крајњу победу добра; и гле, од увек је вређан Бог на тај начин, што се моћ његова сматрала слабијом од моћи зла.

Ја знам које су две највеће лудости под Сунцем: једна је: вера у Бога без вере у крајњу победу добра; друга је: вера у крајњу победу добра без вере у Бога. Једно је огањ који се губи у мраку, друго је мрак, који се негде и негда завршује огњем.

Како то? Како то? – питаћете. Не треба питати. У главама оних, који носе ове две лудости, не може никад да се образује један разуман одговор на ово питање.

Како то? Како то? Никако; вера у Бога никако није огањ који се гаси у мраку; вера у крајњу победу добра никако није мрак, који се негде сам од себе разгорева у огањ. Вера у Бога и крајњу победу добра, то је једно дрво са стаблом и круном. Сама вера у Бога, то је дрво са стаблом, без круне. Сама вера у крајњу победу добра, то је круна без стабла, која виси у ваздуху.

У свету се препиру две групе људи: једно су побожни, који не верују у победу добра друго су безбожни, који верују у победу добра. Једној групи име је заблуда, и другој групи име је заблуда. Једни су стабло без круне, други су круна у ваздуху.

Има ли ко год међу вама, чија би душа била довољно широка и довољно јака за једну нормалну, потпуну веру? Има ли ко год, чији дух не би представљао разбијено огледало, у коме се могу да огледају само ситни делови хармоније света и живота?

Има ли ко год, кога истовремено осветљава вера у Бога и загрева вера у крајњу победу добра? Ако има један, онда време наше није без Месије, ако има два, три и десет, онда време наше није без пророка и апостола, нити без хероја, нити без мудраца.

Ко је Месија? То је човек, који види Бога у своме животу и у животу свега око себе и види крајњу победу добра у свету.

Ко је пророк? То је човек, који се осећа надахнут Богом и надахнут вером у крајњу победу добра.

Ко је апостол? То је човек, који проповеда Бога и крајњу победу добра.

Ко је херој? То је човек, који је уверен, да ће добро на крају крајева победити зло и који се за живота неустрашиво истиче као бранитељ и заточеник добра.

Ко је мудрац? То је човек, чије мисли воде Богу и чије срце гори вером у победу добра.

Свако време у историји носи нарочито обележје као што свака планета у васиони носи своју нарочиту боју. Сва времена су уткана тесно једно у друго као разнобојна потка у једно исто ткиво. Обележје једног времена је култ телу и физичкој снази; обележје другог времена философска повученост и аскетизам; обележје трећег времена неговање науке и уметности; обележје четвртог времена влада технике.

Влада технике, обележје је управо нашег времена. Никад техника није била тако развијена као у време, у коме ми живимо. Њена влада прелази готово у апсолутизам. Све друге области људског духа и људске активности морају се задовољити са једним скромним рангом у сравњењу са свепотискујућом техником.

Изгледа да се чак и црква Христова мора у наше време задовољити једним скромним рангом пред модерном техником. Тако је и у ствари. Да; права црква Христова уосталом увек је задовољна рангом, који јој људи даду, но права црква Христова никад није задовољна људима. Црква Христова је сталан протест против људи онаквих какви су.

Шта је идеал цркве?

Идеал цркве је побожан човек с вером у крајњу победу добра. Док год таквог човека не види у средини својој, црква не мирује са својим протестом. Нађе ли се такав један човек црква опет не мирује са протестом што се и сви чланови њени не пожуре ка савршенству овога једнога.

Идеал цркве није нешто немогуће и неостварљиво. Идеал цркве виђен је до сад много пута остварен у историји човечанства. Свој идеал црква је Христова гледала до сад остварен на своме Месији, на својим пророцима и апостолима, и херојима и мудрацима.

Но црква још увек постоји, и ако је њен идеал остварен толико пута до сад; црква постоји, да би све људе привела своме идеалу, и постоји непрестано као институт незадовољства према људима и добронамерне критике и васпитања људи.

Има много људи који живе у великој даљини од идеала Христове цркве. Ти људи, који су сиромашни вером у Бога и крајњу победу добра, пркосно истичу неко своје богатство, мислећи да је то њихово богатство несравњено веће од онога, које црква предлаже.

Црква предлаже свима људима на земљи богатство у вери у крајњу победу добра, као једино богатство, које могу имати сви људи и које мора надживети и наследити сва остала богатства.

Не оглушите се, браћо, о овај спасоносан предлог цркве, јер црква га не чини због себе но због вас. Човек, коме идеал Христове цркве остане вазда недоступан, није потпун човек но карикатура од човека, није цело правилно огледало, но излупани и испреметани комадићи, који показују разроко и искривљено лице.“

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Бесједа оца Гојка Перовића у Бару: Васкрс је дошао у вријеме Божића, па зато шетамо; не могу грешници пребројати анђеле

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: