Светионик

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море.

Кад цвјета дивљи нар

Откако су се прије 10-ак година у Заливу појавила узгајалишта шкољки, углавном мушаља, на континенту знаних као дагње, десило се нешто необјашњиво. Мушље су полако почеле да се повлаче са свега обалног стијења, да би се данас обдржале у појасу плиме и осеке тек ту и тамо.

Мушље се могу спремати и на бузару, и на рижот, могу се поховати, запећи са баланцанама и другим поврћем, могу се јести и сирове – са по којом капљом лимуновог сока, а могу се брзински спремити и на начин простији од сасвим просте бузаре: довољно их је ставити у ширу шерпу без воде и укључити рингу, или боље – на какав плех угријан ватром.

Памтим да сам такве мушље јео када је из дубине мога сјећања и из мора изронио покојни стриц Илија. У рукама је имао гроздове мушаља које је убрао са ланаца којим су била укотвљена два стара трајекта пред Каменарима. Шкољке смо очистили од алги и каменца и код старе породичне куће, 70 и неке, јели их с хлебом, без соли, јер су онако отворене на ватри биле истовремено и куване и печене.

Мушаља је у мом дјетињству, момаштву и првој зрелости – било толико да смо до 90-их били убијеђени како глад никад не може да сврати у Залив. У појасу плиме и осеке, све се црнило од гроздова мушаља, не увијек од конзумне величине, али увијек од величине довољне да месо шкољки буде мамац за бројне врсте риба. Мушаља је било на сваком камену, свакој стијени, дуж сваке понте, по ободу сваке бове, на ланцима којима се барка држи привезаном за дно, или брод, па чак и по конопима; мушаља је било посвуда, од нулте надморске до метар и по дубине. Колоније најплодније шкољкле на свијету, која у доба мријешћења избацује 5-25 милиона јајашаца, чиниле су црну браду Боке Которске.

Сјећам се романтичног излета са супругом, тада дјевојком, када смо љета 1992. отишли колима до Верига, најужег тјеснаца, само са пар паприка и памидора, једним ножем, флашом вина, два пешкира, шибицама, без сунцобрана и креме за сунчање. Тада сам у мало времена убрао пар килограма шкољки са стијена, нашао неки плех, испод запалио ватру, ставио шкољке, и оне су почеле да се отварају након минут-два. Гуштали смо све у 16, без пара, с повлашћеним погледом на древни Пераст, поред старог светионика.

Данас је ту фенси клуб. Данас је палити ватру на обали забрањено. Али данас више и нема мушаља свугдје дуж обале. Тек ту и тамо, на мјестима знаним старосједиоцима. Килограм мушаља из узгајалишта кошта два евра, што је много, јер се од кила добије 200 гр меса, и то само сада – у вријеме цвјетања дивљег нара, када су мушље најпуније и најукусније.

Ове сам године веома срећан што је љето поранило, и до 24 степена угријало воду до 3. јуна, што не памтим да је поодавно било. Још бијел, морао сам на сунцу да журим, али сам опазио да мени знаним стијенама ове године још није пришао нико. Током 45 минута сам прстима зналачки и полако увртао сваку шкољку понаособ, кидао јој бисусни сноп, и стављао у кесу. Знатижељно су ме гледале обалне рибице, и неки ракови. Сломио сам каменом неке мушље и почастио рибе и ракове месом. На неколико стотина метара од мене је прошао крузер. На пет метара кајакаши. С обзиром да сам имао и маску, видио сам ситно јапо ципола. Осјећао сам се сјајно. Море извлачи стрес из човјека на начин да се то осјети. Море је љековито, не само што је хранитељско.

Код куће сам сатима, пијуцкајући бијело вино, на ватри отварао шкољке. Охлађено месо спаковао сам у замрзивач. Некадашња дјевојка постала је временом права мештрица за пашту с мушљама. Почео је Петровски пост.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: