Светионик прошлости, путоказ будућности: Марко Даковић – борац за правду и српство

На данашњи дан, 20. фебруара 1880. године у Грахову је рођен Марко Даковић.

Приредила: Тамара Ћаласан

У тренутку када у Црној Гори ваљда нема важнијег питања, од тога, коју заставу држи у свом кабинету предсједник Скупштине Андрија Мандић, вријеме је да се подсјетимо људи и догађаја, које би ти које брине застава, вољели да се забораве.

Марко Даковић је једна од најистакнутијих личности у политичком животу Црне Горе, народни трибун и адвокат, синоним слободног грађанина, синонима Српства, синонима опозиционарста.

Марко Даковић рођен на Грахову 20. фебруара 1880. године у бунотовничкој и слободарској породици, по претку Даку, названи Даковићи, а шире по братству Вујачићи.

Основну школу завршио је у родном мјесту, а гимназију и правни факултет у Београду. Припада плејади интелектуалаца из Црне Горе школованих у великим универзитетским центрима Европе. Савременик је познатих интелектуалаца тога времена: Лазара Дамјановића, Јована Ђоновића, Милосава Раичевића, Тодора Божовића, Луке Пиштељића, др Милована Марушића и других.

„За разлику од тада релативно респектабилног броја школованих људи који су се послије завршетка студија враћали у Црну Гору и прихватали се државне службе и постојали ослонац аутократског режима књаза/краља Николе, Даковић је остао на опозиционој линији и био један од највећих критичара аномалија режима у Црној Гори тога времена.

Даковићева ватрена нарав, маркантна појава, образовање и интелигенција вукли су га увијек на страну правице и вјере да се промјенама анахроних метода владавине може доћи до праведнијег друштва. Због оваквог менталног склопа и карактера генерација га је прихватала за вођу од најранијег дјетињства и дружења“, написао је о њему историчар Вукић Илинчић.

Иако наши прорежимски савременици, склони ревизији и фалскификовању историје, врше можемо рећи истрагу сопствених предака, потирући све оно за шта су се борили, ми смо дужни да се сјећамо њихових имена, нарочито оних који обасјавају пут којим се данас „ређе иде“ у Црној Гори, а то је пут традиције, духовности, пут вјере и честитости, једини нам прави пут, пут непокорности, слободарства, пут српства. Е тај и такав пут, обасјавао је и показивао Марко Даковић.

Били смо свједоци скупштинске расправе о некаквој „резолуцији“ којом су тобож поништене одлуке „Подгоричке скупштине“. Колико им је резолуција ваљана и истинита говори и сам наслов, у којем нема прецизности ни истинитости, јер се скупштина која је 26.11.1918. године изгласала остварење сна и тежњу нашег народа, уједињење са Србојим звала Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори.

Какав им је наслов, таква је и цијела резолуција, а у својој србомржњи иако свјесни да фалсификују историјске чињенице, и да се случајно не чује име српски народ, посегли су за оним што најбоље знају, искривљивање чињеница њима у корист. Е из такве једне резолуције, произашло је да су нам преци били издајници, она доминанта већина која је била за уједињење, међу њима, или први међу њима онда свакако Марко Даковић.

А он је био први човјек и душа ујединитељског покрета оснивач и први предсједник Клуба црногорске универзитетске омладине у Београду, противник аутократског режима књаза Николе који је у Бомбашкој афери био осуђен на смрт.

Преносимо вам један дио записа историчара Вукића Илинчића:

„Марко Даковић као најистакнутији члан студената из Црне Горе и један од првих дипломираних правника своје генерације, доказани борац за демократске слободе и начела незванично је прозван вођом „Младе Црне Горе“.

Студенти окупљени у „Клубу црногорске универзитетске омладине“ у Београду са одушевљењем су дочекали „даривање“ Устава 1905. године њиховој ужој отаџбини Црној Гори, али су и сумњали у књажеве искрене намјере да ће поштовати највиши правни акт који је ограничавао његову самовољу, и да ће Устав остати само мртво слово на папиру, што се мање-више и обистинило.

Из тих разлога су у одштампаној прокламацији под називом „Ријеч црногорске универзитетске омладине“ изнијели свој став поводом доношења првог црногорског устава. Један од потписника ове прокламације био је и Даковић.

У прокламацији су студенти изнијели свој став и књазу ставили до знања да је Устав резултат околности, те да „даривање слободе није баш од слободне и добре воље…“

Друга студентска прокламација сличне садржине, априла 1906. године, огорчила је књаза и владу. Потписнике су предали суду, који ће им судити на Цетињу октобра исте године.

Оптужницу коју је заступао и потписао секретар Обласне управе на Цетињу Цвјетко Церовић, заснована је на појединим детаљима из „Ријечи црногорске универзитетске омладине“, којима су, по њему, нанијете увреде владалачком дому и књазу Николи.

За тужиоца су биле увреде поједине констатације студената у прокламацији, као, да из „малог сиромашног патријархалног народа нарочито се истакао Црногорски Двор, чији сјај и раскош превазишао је снагу и моћ народну“, или „јачина морална у народу опадала је свуда, докле је могао продријети дух аутократске владавине“ и слично.

Тужбом је режим у Црној Гори постигао сасвим супротан ефекат. Прије свега нијесу се надали да ће се сви студенти одазвати Суду и из Београда о свом трошку доћи на Цетиње.

Држање оптужених студената на судском претресу, који је праћен многобројном публиком било је за режим запањујуће. Њихова одважност и истрајност и још жешћи напади режима умјесто одбране за оно због чега су оптужени, на опште изненађење Суда и присутних донијела им је велике симпатије код народа. Посебно су се истакли на Суду студенти Петар Ражнатовић, Радоје Чобељић и Марко Даковић. Према писању тадашњих новинских извјештача, Даковић је на суду говорио „пуне четири уре“, гдје је нагласио да су још више рекли у својој брошури „било би оправдано“.

Вијеће Обласног суда на Цетињу којим је предсједавао судија Митар Вукчевић и чланови судског вијећа-судије Јанко Дрљевић и Душан Филиповић, пресудило је, да се оптужени студенти ослободе оптужбе, јер инкриминисане ријечи у оптужници не представљају никакву увреду двора Петровића и књаза Николе, већ брига младих људи за будућност отаџбине.

Ослобађајућа пресуда била је велика морална и политичка побједа потписника проклације што им је донијела велики углед у народу и демократској јавности тога доба на јужнословенском простору.

У познатој бомбашкој афери 1907/1908. године, Марко Даковић је осуђен на смрт у одсуству, али је општом амнестијом 1913. године помилован од краља Николе. Те године се и вратио у Црну Гору.

У вријеме Првог свјетског рата, послије аустроугарске окупације Марко је интерниран у логор Карлштајн гдје је остао до слома Аустроугарске.

За „Велику народну скупштину српског народа у Црној Гори“ 1918. године, Даковић је на изборима изабран за посланика, а био је и члан Извршног одбора Скупштине.

На Скупштини у Подгорици донесене су судбоносне одлуке, а огромна улога припада у томе Марку Даковићу. Он и његова генерација највише су, између осталог, допринијели, да се посљедњи црногорски суверен и његови насљедници детронизују, а Црна Гора оствари вјековни сан уједињења са Србијом, као и осталим јужнословенским народима. Извршни одбор Скупштине чији је Даковић био један од најревноснијих чланова, спроводио је одлуке о уједињењу.

Радикалне и судбоносне одлуке Скупштине биле су и по краља Николу. Кажњен је за држање у току Првог свјетског рата и „шуровање“ његових доглавника са „ћесаровским“ агентима. Поред тога, у политичким и судским прогонима, аферама и затворима, прије тога, које је мање-више сам краљ конструисао, у којима је хтио је да „уништи дјечурлију“ како је звао слободоумне студенте, а тиме и опозицију његовој владавини.

Међутим, постигао је супротан ефекат, “успио“ је да изазове против себе „све Србе“ грубим инсинуацијама. Младост је над краљем Николом и његовим деспотским начином владавине однијела „дефинитивну моралну побједу“, а послије десетак година од погрома студената и опозиције у двије афере и низа мањих судских монтираних процеса слободоумним појединцима „последњу и стварну побједу“, како је писао Даковићев савременик и сапатник Јован Ђоновић.

У „Привремено народно представништво“ 1919. и „Конституанту“ 1921. године, Марко Даковић је такође био народни представник. У Краљевини СХС (касније Југославији) није био члан ниједне политичке странке, а од јануара 1923. године, образовао је као посланик у парламенту тзв. „Групу независних“ посланика. Поред тога, Даковић се највише бавио адвокатуром у Подгорици.

Пред Други свјетски рат, послије мартовског пуча Даковић је ушао у владу генерала Симовића као министар без портфеља, а у априлском слому при путу Владе у емиграцију, авион у ком се налазио Даковић је под чудним околностима срушен изнад Атине. Тако је окончао живот овај народни трибун.

Писац ових редака је у сазнању од Маркових рођака, да су 80-их година већ прошлог вијека пренесени његови земни остаци из Грчке и сахрањени у родном Грахову.

Цио свој живот Марко Даковић је посветио борби за правду, било као политичар или адвокат и правник, а против тираније и деспотије. Он је, као уосталом читава његова генерација школујући се у развијеним земљама демократије тога времена, увидио патријархални начин владавине у Црној Гори као анахронизам новом добу, као и девијације у самом двору Петровића, који су највише сами себе, дискредитовали, о чему је остало низ чињеница и доказа.

За разлику од њихове себичности, Даковић и његова генерација врхунских интелектуалаца тога доба, су само у општем добру налазили личну сатисфакцију и корист. Та генерација је остварила сан многих ранијих, уједињење двије српске државе. За разлику од њихових схватања светог чина уједињења, егоистичке и мегаломанске намјере династије Петровића – о идеји уједињења – спале су на декларативно залагање, када је увидјела да неће моћи сјести на свесрпски трон, на којем су видјели само себе.

Стварност и вријеме су их демантовали: побједу су однијели они са великим срцем и идеалима, а најистакнутији међу њима био је свакако Марко Даковић“.

У нашој намјери да се на неки начин одужимо раду, прегалаштву, посебно поштеном и честитом животу Марка Даковића, који треба да буде путоказ покољенима, имамо задовољство што је један од највећих људи овог времена, академик и у Црној Гори некада награђивани, а до прије пар мјесеци и забрањени пјесник Матија Бећковић, то урадио много боље него што би ми икада могли:

Марко Даковић

Кад је Избегличка влада
Чији је био министар
Кренула у изгнанство
Отишао је на Капино поље
Да се поздрави с колегама

Понудили су га да крене с њима
И да сачекају док се спакује

Ја сам спакован
Рекао је показујући свој штап

Ово ми је сва имовина

И са штапом ушао у авион
Који никад није слетео

Зли језици су пронели глас
Да су у авиону
Биле златне полуге
Које су га убиле
Као среброљупца

Отац Марко Даковић
Лети на свом штапу
И чека свој народ
Да се сети истине
Па да слети у завичај

Вријеме је мајсторско решето, прошла је и оваква власт и неправда, било их је и раније, биће их и касније, али кроз сито непролазности, кроз круг вјечности, пролазе само вриједни, само достојни, за неке можда издајица, а за навијек херој и човјек, један од мноштва оних који су се уписали на Светосавски пут. Марко Даковић!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: