Светосавље – највећа шанса Црне Горе да буде вјечна

Пише: Марко Ковачевић

Указујући на чињеницу да је комунистички режим у Југославији донио свој темељни документ “Основни закон о управљању државним привредним предузећима и вишим привредним удружењима од стране радних колектива“ који је у Службеном листу објављен 5. јуна 1950. године у већем дијелу преписујући “Повељу из Вероне“ од 13. јануара 1944. године донешене на првом скупу обновљеног фашизма, као и да су италијански фашистички закони о подруштвљавању индустрије били основ југословенског подруштвљавања, један од најбољих српских историчара академик Милорад Екмечић даје дефиницију титоизма: Титоизам није прогрес од стаљинистичког тоталитаризма ка демократији, него дегенерација од стаљинизма ка католичким тоталитарним диктатурама Средње Европе између два светска рата.

Дакле начин Титове диктатуре није био оригиналан. Он је у почетку имао источни стаљинистички модел али је врло брзо прешао на модел својствен католичким државама, са нагласком на фашистичку Италију. Модел по мјери Мусолинија владао је у Југославији све до њеног распада.

Можда, када све ово имамо у виду, више није чудно како то данашњи режим у Црној Гори баштини истовремено италијански фашизам и титов комунизам, кунећи се у Секулу Дрљевића и Крста Поповића а истовремено у Тита и Вељка Милатовића. Одједном је јасније зашто је данас режиму политички важнија Јелена Савојска него Зорка Карађорђевић. У те двије удаје кћерки краља Николе лежи дилема данашње Црне Горе. Да ли ће се звати италијанским или српским именом? Монтенегро или Црна Гора? Виторе Емануело или Карађорђев унук? Примање католичанства или останак у православљу?

Када је вријеме однијело велику Николину личност а народ у Црној Гори искористио своје право на самоопредјељење, зетови и унучад нису њему као бившем краљу могли бити ни од какве користи нити су могли поправити његов положај на који га је спустио народ којим је владао. Италијани су га искористили као монету за поткусуривање са новом државом СХС. Католици су преузели креирање идентитета Црне Горе кроз своју визуру. Ствар се свела на бесомучни пропагандни атак Николиног зета на Николиног унука. Потом и на финансирање и давање логистике за неуспјели побуњенички акт назван Божићна побуна, који је данас основа идеолошког пројекта режима у Црној Гори. Тадашње становништво Црне Горе лако се опредјелило између Савоја и Карађорђевића. Али је тада отпочео процес чији је циљ био да направи Црну Гору онаквом какву је данас желе видјети Мило Ђукановић и његове газде.

Италијански фашисти и Секула Дрљевић дошли су на Цетиње 1941. године занесени мишљу да могу да направе Независну Државу Црну Гору по угледу на НДХ са нереалним очекивањима да ће их народ прихватити јер је од 1918. године чекао ослобођење од Карађорђевића. 12. јула 1941. године на Петровданској скупштини прогласили су Независну државу Црну Гору са усклицима “е вива веро Монтенегро“. Звучи познато? Већ 13. јула устала је читава Црна Гора против тога. То је била величанствена потврда Подгоричке скупштине из 1918. године. То је отјерало Секулу Дрљевића у Загреб, да постане НДХ чиновник а Италијане натјерало на бројне компромисе и примирја са побуњеницима, схватајући да у Црној Гори живи српски православни народ и да је потребно ту чињеницу испоштовати да би све протекло у што већем миру. Стога су они, као и у Далмацији баштинили политику несукобљавања са припадницима Југословенске војске у отаџбини, а кроз то су држали копчу са Савезницима у случају да се појави потреба промјене стране у рату. Стога је и Адолф Хитлер 1943. године у једној депеши упозорио Мусолинија да су Михаиловић и његове трупе највећи противник Тројног пакта на простору Југославије. Италијанска прича у рату била је те исте године завршена а Њемци су заузимајући простор Црне Горе показали да се Хитлер у тој депеши Мусолинију није шалио. Хитлер је добре односе са четницима у италијанским окупационим зонама са разлогом сматрао издајом. ЈВуО у идеолошком смислу није имала ништа заједничко са италијанским фашистима за разлику од Секуле Дрљевића и комуниста. Зато ни у данашњој Црној Гори режим није уградио ништа од идеологије својствене ЈВуО већ само као дио апарата има у својим редовима велики број четничке дјеце и унука.

Комунисти су дио подршке успјели да добију кроз проруску пропаганду, правећи теорије које су објашњавале Србима из Црне Горе да највећи Срби могу бити само ако се изјасне као Црногорци. Врло брзо се дошло до Голог отока и проруска струја је сатрта у Југославији, самим тим и у Црној Гори. Ваља напоменути да се Јосип Броз у читавој причи појављује као аустроугарски елемент. Тиме су сви непријатељи на броју. Аустро марксисти и италијански фашисти су прави преци југословенских комуниста који нису завршили на Голом отоку. А на њиховом челу аустроугарски каплар чији је командант био творац усташке емиграције и први рушитељ Ловћенске капеле Стјепан Саркотић фон Ловћенберг. Управо је тај каплар био други рушитељ Његошеве капеле. Једна дивизија аустроугарске војске дала је двојицу рушитеља Његошеве завјетне капеле на Ловћену. Карађорђевићи су дали једног обновитеља. Можда ће дати и другог. Oни уосталом имају највише капацитета за тако нешто.

Него, јуче смо имали прилике да прочитамо изјаву премијера Марковића како се у Црној Гори бира између антифашизма и светосавља и како то двоје никако не могу ићи заједно. За човјека који пјева и поштује химну са стиховима фашисте Секуле Дрљевића, ко слави Крста Зрнова Поповића и то фазу његовог живота која је у ствари фашистичка, финансира омладину да кличе “е вива“ а истовремено Титу диже споменик, можемо рећи да је прави представник фашизма и титоизма. Ваљало би да премијер објасни ако антифашизам и светосавље не могу ићи заједно, како то да могу антифашизам и фашизам? Па могу само тако што је једно од то двоје истинско а друго лажно. Титоистички антифашизам је у ствари чисти, непатворени фашизам.

Светосавље је православно хришћанство у Срба, просветитељство и у модерној историји нашег народа – ШКОЛСТВО. И то је тако било и у Црној Гори и у Србији. Ко год има житије и дјело Светога Саве пред собом тешко може склизнути у било који идеолошки екстрем. Отуда и толика мржња и покушај да се светосавље наружи од стране премијера ситне душе, колико и очију.

Не може историја Црне Горе бити историја једне партије, нити 80 година може да избрише читав миленијум наше историје у ком управо Свети Сава има најзначајније мјесто. А наша помјесна Црква, коју је он утемељио, постоји више од 800. година након што је то урадио. Не разумијем се у вјечност колико бих волио али не бих рекао да оно што створе Мило Ђукановић и Душко Марковић може да траје дуже од једног људског живота. Није трајало ни оно што је њихов идол Тито створио дуже од тога. Елементарна логика намеће да су највеће шансе Црне Горе за вјечношћу, управо у светосављу. Јер 800. година је ипак више него 80…

(Аутор је портпарол Нове српске демократије)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: