Светосавски пут се не да описати и прописати: он, као и сам Свети Сава, путује и пут се за њим рађа

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Растко Немањић је имао посебну милост Божију: гледао је свој народ у Хуму и у другим српским крајевима, гледао га и размишљао како да га преображава, а да га не презре. И читав његов живот био је и остао састрадавање том народу, мука са тим народом, јеванђелизација тог народа. Борба са оним паганским и непреображеним, без роптања и без одустајања.

Зато су нам и од њега и након њега остале и славе и бадњаци, и витална сила народа и непрекидни позив сваком светосавском свештенику да не презире народ и обичај већ да све од себе да како би у понекад сасвим стихијским слојевима српског бића нашао оно што се може охристовити и осмислити, да би се оно паганско и демонско сузбило или бар свело на најмању могућу мјеру. И тако се рађао Свети Сава: у монашким келијама и незабораву браће и сестара, над канонским списима и сред вражде међу браћом. Свети Сава се предао литургији и служењу народу који је и тада и данас требало подједнако приводити свјетлости Христовог јеванђеља у типику али и у обичају.

Он их, очигледно, није раздвајао већ је настојао да обичај постане увод у Литургију а да Литургија преобрази свако домаћинство и сваког човјека. И по томе се види да је био Литург а не литургичар, Светитељ а не професор и у свему на почетку и на крају Служитељ који није разликовао „народ Божији“ литургије од народа српског државе.
И зато се нико од нас данас ко би заборавио ту танку линију – свједочити Јеванђеље и не презрети народ, тражити у његовом животу оно вриједно спасавања, оно животно што му даје да се одупре освајачу – не може назвати светосавцем. Светосавски пут се не да описати и прописати: он, као и сам Свети Сава, путује и пут се за њим рађа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: