Светска а наша Марина и САНУ – Да ли ће Марининим пријемом САНУ додирнути `дно дна`?

Пише: Драган Р. Млађеновић

Од тренутка када је дописни члан Српске академије наука и уметности, Мрђан Бајић (рођен у Београду 1957) предложио светску а нашу концептуалну `боди арт` уметницу Марину Абрамовић (рођену у Београду 1946, од 2002. живи у Њујорку) за пријем у чланство САНУ, у нашим интелектуалним и уметничким круговима су почеле веома жучне расправе и коментари који немају намеру да се стишају, већ се, напротив, разбуктавају и шире као шумски пожар.

Потписник ове белешке је 1971. године као студент Музичке академије (данас Факултет музичке уметности), учествовао у оснивању Студентског културног центра у Београду, у коме је током седамдесетих година прошлог века деловао као секретар Музичке редакције и организатор концерата уметничке музике у свечаној дворани СКЦ.

Овој установи (популарном СКЦ-у) су од почетка (1971) тон уметничким дешавањима давали млади авангардни концептуалисти, који су у то време смишљали и изводили тзв. перформансе. Том концептуалистичком кругу је тада припадала и поменута (данас светска а наша) Марина Абрамовић, која се истицала по оригиналности, што су овакви уметници и њихова публика и тада и данас највише ценили.

Као секретар Музичке редакције СКЦ био сам службено обавезан да с времена на време између правих и озбиљних концерата уметничке музике организујем и перформансе младих музичких концептуалиста. Сећам се добро две такве „акције“ или „перформансе“.

Прва се звала „Концерт за клавир“  и она је изгледала овако: уметник у концертном фраку је потрбушке легао на изузетно вредан концертни клавир марке „Стенвеј“, отворио клавијатуру, да би се затим по њој обилно исповраћао.

У акцији названој „Концерт за 30 усисивача“ је заиста учествовало тридесет правих усисивача окупљених на гомилу, који су у једном тренутку укључени; публика је слушала звук ових апарата дивећи се концерту.

Очигледно да у свему томе није било ни „у“ од уметности, као што је није било ни у тзв. „фекалној уметности“ почетком 60-тих година прошлог века у Америци.

Нормални и трезвени посетиоци су с правом постављали питање: „Па шта је ово, људи?!“, али су ућуткивани као незналице које не разумеју модерну авангардну уметност.

Како тада, тако и данас – сви ти трезвени и нормални који би залутали на  перформанс Марине Абрамовић, светске хохштаплерке, продавачице магле и следбенице рогатог непоменика, упитали би: „Па шта је ово, људи?!“, али би бивали ућуткани као незналице које не разумеју модерну уметност.

Али – авај! Белосветску продавачицу магле је поменути Мрђан Бајић, вајар, професор цртања на ФЛУ, дописни члан САНУ, „случајни Србин“ и, надасве, велики поштовалац лика и уметничког дела Марине Абрамовић, предложио за пријем у чланство САНУ, некада најугледније српске установе науке и културе. Ако се то заиста догоди и већина српских академика изгласа њен пријем (што, нажалост, НИЈЕ НЕМОГУЋЕ!), биће то СУНОВРАТ ОВЕ УСТАНОВЕ НА САМО ДНО, па ће српски академици након пријема велике уметнице у своје редове моћи да се ухвате у коло и весело запевају хит „ДОДИРНУСМО ДНО ЖИВОТА!“, или, ако више воле, оптимистичку песму „ДНО ДНА“ Ђоке Балашевића.

Плачи, вољена земљо Србијо, и жали самоубиство уметности и здравог разума!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: