Светски Дан књиге и ауторских права

Пише: Милица Краљ

„И узех књижицу из руке анђелове, и изједох је; и бјеше слатка у устима мојим као мед слатка, а кад је изједох бјеше грка у трбуху мојему…“

                                                                                           (Откривење Јованово, 10, 10)

Када су Луја XVI  водили на гиљотину, кажу да му је чувар на молбу да пренесе неку поруку краљици, одговорио: „Ја нисам овде да преносим поруке, моје је да вас одведем на губилиште, a поруку сте могли и написати“

Овај лепи пример спретности у изражавању и одлучности у битном може се применити на један класичан образац  дефиниције књиге и књижевности, на темељитост и на налоге времена, на једну од бескрајних изражајних могућности коју нам омогућује и дарује књига и књижевност.

И то она књига  која представља универзум.

Отворена књига приказује књигу живота, студију духа мудрости, и откровење и мудрост списа.Књига је повезана са симболиком дрвета, аова два симбола један поред другог представљају целокупни универзум. У симболици Светог грала, књига може означавати поитрагу за изгубљеним речима.

У хришћанству књига представља апостоле који су подучавали и ширили Реч.

Али подсетимо се и наше народне поезије, те златне јабуке од злата, како је писао Васко Попа; песама које почињу стихом у коме се помиње „ситна књига“:

“Како паде ситну књигу пише, те је шаље ка Крушевцу граду, на кољена српском кнез Лазару“, или „Драги драгој ситну књигу пише“; или првог стиха у песми“Смрт војводе Пријезде“:Честе књиге иду за књигама:од кога ли, коме ли долазе…“ Ситна књига у значењу ситна слова, односно писмо/ултиматум.

Почетак прославе

Светски дан књиге прославља се 23.априла и то од 1995.године када је на Генералној конференцији УНЕСКО-а у Паризу донета ова одлука. Датум. 23 април повезује датум рођења и смрти Мигела де Сервантеса и датум смрти Виљема Шекспира, двојице класика светске литеаратуре. Данас се уз књигу и свакој читатељки поклања и ружин цвет.

Достојевски на једном месту каже:

“Дон Кихотом човек ће моћи да се искупи на Страшном суду, пошто је у овој књизи спознао сву величину и сва ограничења своја. Ово дело иде у ред  епохалних творевина људско духа.“  Пет година чамио у ропству, у Улцињу продат на тргу робова.

О Шекспиру  као највећем драмском писцу свих времена , o његовом делу, универзалној „грађи од снова“ , Марк Твен је записао:“Сатана и Шекспир су најпознатије непознате особе на овој планети. Непознанице, две чувене појаве засноване на претпоставкама, са узвишеним, ненадмашним положајем устремљеним ка небесима“; или ове речи записане у „Трагедији генији“: „Шекспир је осетио, искусио и иживео сва добра и сва зла свога и људског живота и упознао сву људску судбини“.

                Свестан сопствене генијалности сам Шекспир каже: „Ни мермер, ни плоча што се злати  кнежевска – стих мој неће надживети“; „Сва ће потомства све до краја света, за славоспеве ове моје знати!“

Или речи Ф.Б. Вилсона.“ Кад бисмо хтели да прочитамо све што је написано о Хамлету, не бисмо имали времена да прочитамо ништа друго, па ни Хамлета.“

Историја књиге

У току историје књига је имала различите форме и била је писана на различитим материјалима, који су условљавали и морфолошке преображаје самог писма. Асирци и Вавилонци писали су на глиненим плочама; Египћани су писали на дрвету, писало се на палмином лишћу, кори(лики). Црноризац Храбар, словенски филолог у 10.веку ус војој расправо „О писменах“ говори да су Словени писали режући чрте на дрвету. Тек са прерадом папируса, египатске биљке, почиње права историја књиге. На папирусу су сачувани најстарији преписи античке књижевности. Папирус је надживео антички свет и био у употреби све до 11.века кад га је сасвим потинсуо пергамент, материјал од пресоване коже.Рукописи писани на папирусу имали су облик свитка, али од 6.века свитак потискује пергаментски кодекс- облик који ће из скрипторија прећи у штампарију и сачувати се до наших дана. Потом су Кинези у средњем веку пронашли папир. Чију су тајну открили Арапи још у 8.веку. Све до појаве Гутенбергове штампарије(1453) књиге су се преписивале руком и често богато украшавале.Са појавом штампане књиге долази ново раздобље у развоју наше цивилизације, названо „цивилизацијом књиге“. Упоредо да развојем и усавршавањем начина писања, мења се и усавршава и само писмо, пролазећи пут од пиктографског цртања д-писања до развијеног алфабета. Од пиктографског(сликовног)писма које је поруку изражавало помоћу слика људи, животиња, предмета, па чак и фантастичних бића, коме је претходила дуга историја сликања на камену(петрограми, пећинско сликарство и урезивање у камен(петроглиф), оно је прешло у идеограмски стадијум или логографско писмо. У свом развоју писмо је било и хијероглифско(у Статром Египту), клинасто( у Месопотамији, код Сумераца и Акађана од 4.миленијума до 1.векапре н.е.), источно од те облкасти све до Пацифика и западно доегејског света, први пут су у историји настали потпуни системи писања, који поред сумерском, кинеског и египатског , обухватају и протоеламитско писмо из 3.миленијума, протоиндијско (око 22оо.п.н.е)затим критско или минојско на Криту и грчком копну(2000-1200г) и хетско у Анадолији. Од грчког писма на Западу настала је (посредством ертрусрског)латиница, а на Балкану и Источној Европи глагољица и ћирилица…

Персијски владар Абдул Касем имао је библиотеку коју је поређану по строгом абецедном реду преносило 400 камила.

При другој Сеоби Срба под Арсенијем Чарнојевићем, из Милешева су највреднију библиотеку натоварили на 180 коња и кренули у расељење.

И наша најстарија, најдрагоценија, ћирилична књига „Мирослављево јеванђеље“ доживело је судбину повлачења са српском војском 1915.године; у Крушевцу, граду бијеломе, предато је на чување Добри Ружићу, по речима Краља Петра, да ће „Добра то најбоље знати да сачува, јер је био библиотекар!“

Пре него што ће га повести пред стрељачки вод песник Николај Гумиљов, који је са собом увек носио „Илијаду“ затражио је од супруге Ане Ахамтове да му донесе и Платона;  али хици су предухитрили њене трчеће кораке.

Вирџинија Вулф, Шекспирова сестра по снази пера, каже:

                „Понекад сам сањала, како ће Свевишњи кад дође Судњи дан и када велики освајачи, заступници и државници дођу да приме своје награде, оренути Петру и рећи не без извесне зависти кад нас виде како долазимо са књигама у рукама:“Погледај, овима не треба награда. Немамо им шта дати. Они су волели да читају!“

Упамтимо и „Запис“ Теодора Спана(ћосавог, голобрадог)(1262/63.године):

                „Хвалу ти одајем, владико, јер овим књигама ти ми почетак би, и мени дарова и крај.(…)Ове се књиге писаху заповешћу и трудом светога и предостојног оца нашег богоумног јеромонаха Доментијана, тадашњег духовника Хиландарске Лавре и светога књигољупца…

                Јеромонах Макарије, први штампар или „Руководитељних“ штампарије на „Ободу“  у Поговору „Псалтиру“ каже:

                 „Сви који хоће могу се богато наслађивати овом књигом.  Ко њу чита:био то цар, или владика, или кнез или простак, сиромах или пали у безбројне напасти имаће сваку утјеху. Јер књига је ова чистоти наставник, жалости промјена, дјевојаштву чувар, Богу приближење, животу учитељ, сваком добру покретач, а с Богом измирење и самотворење. Али читалац треба да чита са знањем и пажњом, да не би с непажње пропуштио мало а оштетио се у велико!“

Прве штампарије на Балкану

Прва штампарија на Балкану, прва у Црној Гори, друга ћирилска код Јужних Словена(порва је основана у Кракову 1491)била је Штампарија Црнојевића, прва државна штампарија ,која је радила на Цетињу од 1493.до 1496.године. У њој су штамоане четири књиге: Октоих првогласник(завршен 4.јануара 1494), Октоих петогласник(1494),Пслатир с последовањем(1495), Требник(Молитвеник)1496. Њен оснивач био је Ђурђе Црнојевић, а главни штампар јеромонах Макарије, који је после пада Црнојевића државе(1496) прешао у Румунију и у Трговишту основао ћирилску штампарију, која је уједно била и прва румунска штампарија. У њој је штампао неколико црквених књига, међу којима и један Литургијар(1507).

                „Ни једна књига у то доба печатана у Јевропи не надмашује својом лепотом оне књиге што су тада у Црној Гори штампане“ записао је Љуба Ненадовић док је Павле Шафарик сматрао да је то најлепши узорак ћирилске штампе.

Божидар Вуковић: „Молим и преклињем појце, читаоце и преписиваче, ако нешто буде погрешно, да исправе, и нас који смо се овим трудом бавили благослове, а не куну, јер није писаосвети дух нити анђео, већ рука грешна и овоземаљска и душа измучена једна и грешна.“ Из Поговора Псалтира.

Крађа књига

Преписивачи, састављачи, илуминатори, сви они који су се годинама мучили око настанка књига борили су се против крадљиваца својих дела јединим оружјем које су имали – речима, односно клетвама.

У неким старим записима  каже се:“Ко књигу украо буде, нека му мачеви анатеме суде.“               Друга једна клетва гласи:“Оном што украде или узајми а не врати, ову књигу од власника њеног,  у руци нека му се у змију претвори, и искида га. Нека га стрефи парализа и све његове чланове. Нека усахне у болу, за милост преклињући, и нека нема престанка агонијама његовим, док се не распадне. Нека му књишки црви оглођу изнутрице у знак црва који није умро, и кад на крају оде по коначну казну своју, пламен пакла нека га узме заувек.“

                „Нека онај ко украде или отуђи ову књигу или је унакази, буде одстрањен из тела цркве и нека га сматрају проклетим.“

Прибор за писање у средњовековној Србији

                До проналаска штампарије књиге су се умножавале преписивањем. Од прегамента(који потиче из престонице Пергамске државе, града Пергама у Малој Азији) беле и жуте боје, прешло сена папир. У манастирским преписивачким радионицама пергамент је припреман и штављен у кречном раствору, кожа се после тога сушила на дасци, потом је оштрим ножем сечена у табаке од којих су се правили свитци(ротукуси) и свесчице од којих је шивењем добијана књига – кодекс. Да би се редови исписивали равно и да би се одржала равна линија маргине до чега се мног држало. пергамент је „шпартан“ оштрим коштаним ноже – хараскалом. Пошто се до пергамента тешко долазило, стари преписивачи су некад састругали стари текст да би исписали нови. Често се испод новог текста назирао стари; ивакви рукописи су називани палимпсест, по грчкој речи палимпсестос, што значи поново стругати. Тако су изгубљени многи значајни текстови.

                Хартија се у наше крајеве увозила из Италије. По пергаменту и хартији писало се перима од трске или великих птица, гуске, лабуда и гаврана; наши стари преписивачи употребљавали су каламус или каламос(перо од трске која се сушила и препарирала, те је постајала чврста и сјајна), ова трске се резала косим ножем и подсећала је на данашња пера за писање.

Текст у нашим средњовековним рукописима писан је црним или смеђим маситлом. Наслови, иницијали и значајнији делови текста писани ус црвеним или плавим мастилом. Луксузни рукописи, особито јеванђеља иамли су наслове и делове текста исписане златом.

У средњем веку постојали су сликарски технички приручници са рецептима за справљање мастила, боја, топљење злата, припремање алата. Најстарији приручник и најпознатији из наших крајева био је Типик епископа Нектарија из 1599.године.

Најстарији споменик на српском књижевном језику јесте Мирослављево јеванђеље; раскошни рукопис који су преписала и украсила  осамдесетих година 12. Века двојица преписвача(Варсалемон, највероватније и Глигорије дијак) за хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање.

Мирослављево јеванђеље је по свом склопу јеванђелистар, изборно јеванђеље са текстовима сва четири јеванђеља по Матеју, Марку, Луки и Јовану), распоређена у одломке(зачела)што се читају на богослужењима током читаве године. Језик Мирослављевог јеванђеља показује да је стекао свој коначни облик. Његови преписивачи, можда Варсамелеон, преписао је мрким мастилом и правилним витким писмом највећи део текста, други Григорије дијак, испиао је црвеним мастилом(киноваром) наслове и алилујаре и исликао бојама и златом(„заставио“)иницијале. При крају рукописа Глигорије дијак је оставио два записа, који уједно представљају и најстарије трагове изворног књижевног стварања код Срба.(„Ја грешни Глигорије Дијак, недостојни да се назовем дијаком заставих златом ово јеванђеље…“

Ауторско право

                Основна питања из области ауторских права озваничена су Бернском кновенцијом из 1886.године која је допуњена 1948.године)едграницама законитости, користе своја дела.

Могло би се рећи да се на неку врсту заштите ауторских права налази у прегледу приватног и цивилног права римског правника Гаја, у 2.веку п.н.е)и у законима цара Јустинијана(6.в.п.н.е)мада се закон интересовао искључиво за платно на коме је слика, или за таблице, односно лист на којем је писано. У средњем веку били су заштићени манастири у којима су дела преписивана. У Женеви је 1952.године основана Универзална конвенција којом се заштити ауторских права придружују и америчке државе.

Заштита ауторско права мора се поштовати за живота аутора и 50 година после његове смрти.

Гиљотине за књиге(цензура и примери бешчашћа)

Да подсетим и да је  Трибина „Ријеч четвртком“УКЦГ , односно књижевност бараке илити катакомбна књижевност и настала  као изричит и неприкосновен  одговор  на кризна(читај:репресивна) места друштвене стварности. И да  и даље упркос свему, истрајава на повлашћеној адреси:Манастир Свети Симеон Мироточиви, Немањинград, Предград 31.

Да је књига опасна говоре нам бројни примери из књижевне историје- примери цензуре, бешчашћа, репресивних политичких модела... као и наша књижевност, савремена српска књижевност у 21. миленијуму.

А дефиниција цензуре:стално будни џелат над слободом изражвања, мишљења, деловања.

Статус српске књижевности овде ево скоро две деценије сведочи о томе: и ова наша трибина, која је своје место нашла у дрвеној бараци црквеној,  па у цркви, па у манстирском простору – очигледна је слика катакомбне књижевности, односно књижевости бараке, односно књижевности унутрашњег егзила који је изанредна тема за промишљање, а очајничка за живот.

Уосталом, зар би књиге цензурисали, спаљивали, уништавали и забрањивали да књижевност и писац нису  опасни?

Зар први кинески цар Шу Хуанг Тиа није наредио да се спале све књиге пре њега и да се изгради кинески зид, о чему у есеју „Зид и књиге“ пише неприкосновени Борхес. Па и њега је власт због политичког неслагања одредила да ради као чиновник  у Министарству за живину.

Kњиге, писао је Волтер у сатиричном памфлету „О страшној опасности од књига“ „распршују незнање, чувара и заштитника свих уређених држава“.

                Гете који је као младић присуствовао спаљивању једне књиге у Франкфурту каже: „Видети кажњавање неживог предмета, у себи је и по себи, нешто заиста страшно!“

Гебелс. 10.маја 1939. у Берлину пред камерама, док је горело више од двадесет хиљада књига, пред раздраганом гомилом од стотину хиљада људи, узвикује:“ Вечерас ћете учинити добро дело ако баците у ватру те опсцене књиге прошлости. Ово је снажна, велика и симболична  радња која ће  целом свету  рећи да је стари дух мртав. Из тог пепела родиће се феникс новог духа.“

Да не говорим о другим спалиштима за књиге(рецимо у Немачкој), као и приликом бомбардовања Београда 6.априла 1941. и Народне библиотеке када је изгорело непроцењиво књижевно благо , око 1300 средњовековних текстова, око 1700 оријенталних, између осталих и личне библиотеке Вука Караџића , Ђуре Даничића и Доситеја Обрадовића;или справи коју су измислили Пољаци и назвали „гиљотином за књиге“.

А тек фатве и фатва за неподобне писце широм земљина шара;( али да не почињем од Салмана Руждијаи његових „Сатанских стихова“; да почнем од, рецимо, Мија Ћупића и његовог романа „Јади Горчини Петровића“ који је објављен  1973.године на Цетињу у „Ободу“, изабрањен пар месеци касније, спаљен, распарчан на делове; у хајци су осим политичког  врха учествовали и врли књижевници, пишчева сабраћа.

Прогон писаца, иначе почиње од изгона Овидија у Томе, у данашњи румунски град Констанцу; да поменем и Солжењицина, Варлаама Шаламов  који каже да је логор преживео рецитујући сам себи руске народне песме и Пушкина;  Бранко Ћопић и његова „Јеретичка прича“ и прогонитељима који су га довели до моста и лета у нигдину; Гојко Ђого и „Вунена времена“; (у хајку су се на старни цензора и прогонитеља, између осталих републичких удружења укључило и УКЦГ);  Езоп и ропски жиг на челу, кога су стрмоглавили са највише стене у море; Торквато Тасо, помрачена ума ходао улицама Фиренце, Џонатан Сфивт, изгубио разум и окончао живот у тешкој депресији; Љермонтов убијен у 27.години у двобоју због песме поводом Пушкинове смрти; Бодлер лишен друштвене афирмације због „Цвећа зла“;Бернард  Шо морао да напусти Енглеску; Исак Бабељ, Данил Хармс, Борис Пилњак, Мандељштам, стрељани; Бруно Јасенски, пољски псиац, такође стрељан;перуански песник Хавиер Ерод убијен у време војне диктатуре 1970.године; Лорку, андалузијског славуја, убили црнокошуљаши неми на његово питање „Зар ћете ме убити на овако сјајној месечини?“

А тек списак послератне плејаде српских писаца и стрељаних и осуђених на губитак грађанске части: Драгиша Васић(спаљен у Јасеновцу), творац модерне спрске приче, идеолог у војсци  генерала Драже Михајловића, говорио:“Ако преживим рат основаћу у Београду катедру за жржњу према Енглезима“; Григорије Божовић, стрељан због одласка на сахрану пуковнику Војиновићу у Пљевљима; новинар, писац најлепших страница о Косову и Арнаутима; члан српског ПЕН центра; новинар Политике; Јездимир Дангић, Светислав Стефановић, антологичар; Станислав Краков, Слободан Јовановић, Црњански, Владимир Велмар Јанковић присиљени на живот у емиграцији…

Почетком седамдесетих година кренула је тзв. сеча интелектуалаца, припадника „црног таласа.(књиге, филмови, слике);

Она Булгаковљева реченица да „рукописи не горе“ – нетачна је; итеккао горе и рукописи и књиге, али и писци који су због својих написаних књига пунили  инквизиторске казамате, логоре, самице,  гулаге, бараке…стрелишта…

Александар Солжењицин, аутор термина „књижевност бараке“ запитао је цензоре:“Да ли ће нас многе лекције научити да пишчево перо не заустављамо за живота!“

„Туђи народи – како пише у једном есеју Хенри Милер- могу да буду сурови и варварски, али какве су тек сатане они који личе на тебе, говоре твојим језиком, носе сличну одећу, воле сличну храну и гоне те као пса!?Зар то нису највећи душмани?За друге може да се пронађе неко оправдање, али за људе сличне теби – нема оправдања!“

И поново Борхес и његов есеј“О култу књиге“ кao закључак да су сви писци одломци или речи или слова једне чудесне књиге и да је та бескрајна књига једина ствар која постоји на овом свету:она је сам свет.

                Без обзира у каквом је облику књига(штампаном или електронском) важно је да се она ЧИТА.

Јер увек, ма шта да се дешава постоји онај један једини занесењак, заљубљеник читања, који своју страсну опсесију читања, страсну меру којом поима реч, дарује узајамној љубави – Књизи и Ружи, савршенству симбиозе.

Оном цвету који се од Сервантеса па наовамо уз књигу дарује жени!

*

ТРСКА ХИТРОГ БРЗОПИСЦА

Нагло прогледао нутрином

Описав круг стапајућег зрака

Отевши А изрицано силином

Од целости наступајућег мрака

Зеру душе раздвојио слогом

Настанив у словцу мудру мисао

Устрептав шапат пред Господом:

-Обасјај и што нисам записао!

СЛОВО О ПИСАЊУ

Не пишем вести противнима

Или онима који неће добро да слушају,

Но ка духовнима који у сласт

Слушају речи духовне,

И свакако се брину за истину,

И који су се знаменовали

Истинском светлошћу,

И који благо честије ка Христу

Јављају једни другоме.

Јер достојно је да ја,

Који сам се осветио

Светлошћу разумнога виђења,

То јест дара божанствених речи,

И није ми лепо да ћутим,

Јер не говорим своје

Нити састављам моју похвалу,

Но славу Божјега величија.

                                Данило Пећки

                                (Архиепископ Данило II)

                                (око1270-1337)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: