Светско, а наше

Пише: Гордана Јанићијевић, новинар ИН4С Националне ТВ

Ову причу пишем из два разлога. Први је јер сам пре две недеље оперисала десну каротиду запушену 90 одсто, што је излив крви у мозак у најави. Други разлог је моја фасцинираност организацијом, стручношћу, љубазношћу запослених. Оба разлога могу итекако да буду поучни, па зато и пишем о томе.

Да кренемо. Склоност ка повишеним масноћама сам наследила од оца. Уз то, бавим се стресним послом, а стрес је један од окидача за ову врсту проблема. Седење, некретање, неуредан начин живота је данак професији, па и пратећим болестима. Сестра, која је лекар, скренула ми је пажњу да, после изненадне смрти родитеља у размаку од 11 дана, ултразвуком редовно снимам каротиде. Плак је те, 2013. био занемарљив. Онда, 2019. ми је позлило. У Градској су утврдили да je био 70 одсто (25 одсто за непуних годину дана, знам јер сам га мерила редовно). Управо, тих 70 одсто је нека врста „клацкалице“, када се покушава дијетом, лековима да се заустави, теже и ретко – смањи.

Следи корона и ненормални пораст липида (масноћа, посебно триглицерида) и гликозе. Тада сам сазнала да је, иако се о последицма короне не зна много, утврђено да посебно утиче на хормоне, очне и ушне нерве и – срце. У јулу прошле године, запушеност десне каротиде је и даље била 70 одсто. Уследила је стриктна дијета и снимање скенером у децембру. За пет месеци – десна каротида – 90 одсто, лева имеђу 20 и 30.

Тринаесточлани конзилијум ИКВБ „Дедиње“ одлучује да је операција неопходна. Пријем је заказан за (то ме је баш тешило) 02.02.2022. Пре пријема морала сам да прибавим силне налазе, како не бих узалуд трошила болничке дане. Опет, на жалост, због короне, већину налаза сам радила приватно, што кошта, али добијате на брзини и ефикасности.

Пријем

Хладно, фебруарско јутро. Пријем је у седам ујутро. Ураде вам брзи антигенски тест, потом сачекате резултат, онда вам ваде крв и ураде тест на пи-си-ар. Потом сачекате у топлом контејнeру да вас прозову. И све амбуланте су у контејнерима који су опремљени као приручне амбуланте, како би се спречила и минимална могућност заразе. Негде око 10 часова, коначно испроверавани, улазите у стару зграду „Дедиња“. Отварају вам картон и обратите пажњу: болнички дан кошта 50 динара! Запањена овим, моја другарица ми касније вели: „Замисли да ли би теби била доступна Клиника „Мејо“, а немају ништа боље стручњаке од наших, тим пре јер су наши експерти, у тамо некој Србијици, недељу дана пре мог доласка, уградили вештачко срце и одмах оперисали две препонске киле. Можда управо због тога уопште нисам цвикала. Каротида је за Дедиње – рутина.

Обучена у пиџаму, нас троје тог јутра примљених, долазимо до првог спрата. У малој трпезарији чекамо да одемо у припремну собу. Ту проведете први дан и одатле вас воде у операцину салу, а одатле у шок собу.
Испред трпезаријице срећем свог доктора, једног од наших најбољих васкуларних хирурга, доцeнта Предрага Гајина. Не знам каква ми је фаца била, тек ваљда је осетио порив да ме охрабри. Не памтим како ми је неко као он тада, ту, одагнао ипак несвесни страх. Помазио ме по коси и рекао како ће све бити у реду, да је погледао резултате и рекао да ипак мора да ме оперише (алтернатива да вам ставе „балончић“ у виду стента који се надува и прошири каротиду, али је мој плак био замашан и морао је да се одстрани).

DSS SAOPSTENJE BERANE

Соба

Собе су фактички осмокреветне, подељене по средини, али не до краја. Због короне у сваком делу је по двоје пацијената смештених унакрст да би се испоштовала дистанца. Сви су бескрајно љубазни и предусретљиви.

Чим сам се сместила дошао је млад лекар са двојицом приправника да ми узме анамнезу. Мало је био надобудан, ваљда због младих колега, па сам ја мало трпела, а онда му и „спустила“. Онда се смирио. Потом иде уобичајено: узимање крви за неке анализе постављање брауниле и моји проблеми са крхким и дубоким венама. Знају коју терапију користите, али вам они кажу шта смете, а шта не смете да пијте. Имају све лекове. На сваких десет, петнаест минута вас неко обиђе и пита да ли је све у реду, да ли вам нешто треба. Раде вам ЕКГ, а потом и ултразвук срца. Тада су ми рекли да сам ујутро у осам прва на програму.

Хигијена

Избројала сам четири пута да се брише соба, празне корпе, додају течни сапун и убруси. Једном дневно се све просторије прскају неким дезинфекционим средством. Ходници се око сат времена перу и гланцају неким уређајима. Пошто је зграда стара, на васкуларној хирургији (први спрат) су само два тоалета. Али, за тих пет дана нисам имала ни једну примедбу на хигијену. Имате и туш кабину и, логично, топлу воду све време. Свако јутро се, пре прве визите, уколико је потребно, мења постељина и намештају кревети.

Операција

Пре операције се обавезно истуширате и обучете назови спаваћицу која се, далеко било асоцијације, везује позади. У ходнику лежете на колица, покривају вас нечим што подсећа на јорган, само узак. И почиње вожња у фазону холивудских филмова. Блејите у коцкаске неонске сијалице. Пусти Холивуд, изговорим Исусову молитву и Оче наш, и већ стижемо у операциону салу. Опет,сви су љубазни, чак нежни. Питају ме да ли сама могу да се пребацим на операциони сто.

Испало је да могу. Почну да ме боду, али се вене уплашиле и побегле. На крају, браунилу удену у артерију. Тада сазнајем да ће ме интубирати, односно, да због слип апнее (престанак дисања) током операције ће фамозни респиратор да дише уместо мојих плућа. И још да ће ме прво успавати, па ставити то фамозно црево. И пре но што се „пробудим“ извадиће прво црево. Док су то говорили ја сам већ била у полусну. Будим се. Питам колко је трајала операција и рекоше ми – са припремама – два сата. Грло ме болуцка, промукла сам од интубације. Опет сам се сама пребацила на она колица за транспорт. Опет холивудске коцкасте неонке.

Шок соба

Ту почињу заиста 24 најнепријатнија часа. Не смеш да се помериш. Само мало. Ма сантиметер се помериш, чујеш:“ Нема мрдања!“ Уста сува, жедна сам, али тек по подне сам смела два гутљаја воде да попијем. И тако, на два сата,по два гутљаја. Почиње и да боли. Скапирам да ми мере притисак и раде ЕКГ преко нечега што не видим јер ми је иза главе, а ваљда повезано са силним цевчицама. Бочице се само смењују на оном сталку. Време пролази споро. Госпођа у сусдној соби, која је оперисала срце, има болове и екипа је све време код ње. Немаш ни представу о времену. На крају тражим нешто за спавање. Будим се око пет ујутру. И сјајна сестра Брана донесе алкохол и газу и обриса силан јод (видех по жутој гази), умила ме водом, а онда ме и насмејала јер ме је очешљала, везала косу у реп и напирлитала за визиту. Коначно. Лекари су задовољни, извадили су ми цевчицу (ваљда тзв. дрен). Опет транспортна колица, нова соба у истом фазону. Мало олакшање јер сам могла мало на леву страну да се ослоним, али нисам смела да заспим да не повредим рану. Срећом, имала сам занимљивог саговорника и време је брже пролазило.

Визите и лекари

Ујутро имате две визите и увече једну. Скоро сви лекари, када дођу на посао, обиђу све собе, питају како смо, треба ли нам шта. Заправо, питају вас сви, од чистачица до лекара. А и сам проф. Бојић се скоро чешће среће и виђа по ходницима и собама него у кабинету.

Кућа

Петог дана сам отпуштена. А могла сам и трећег, да се нисам плашила. Не смете ништа да носите. Лекар ми је носио торбу. Предаје вас, као пакет, ономе ко је дошао по вас. Са ране је други дан скинута газа и рана је отворена јер тако брже зараста. Недељу дана после операције вам ваде конце. Када отпадне краста (после две недеље) мажете је неком машћу, типа Шаљићеве. Они који су прошли кроз све ово кажу да после пар месеци, до годину дана, само ви знате да сте ту имали ожиљак. Кроз шест месеци је контрола.

Епилог

Ево, после две недеље, још мало, па као да ништа није било, осим, видљивог ожиљка Драги моји, лагано сам ја вама све испричала, али ћу уредно снимати ову другу каротиду. И све ово је написано управо због тога! Кардиоваскуларне болести су најчешћи узрок смрти људи код нас. Каква корона! На околности, стресове, два посла, неуредан начин живота не можемо много да утичемо, али можемо повремено да урадимо неку врсту мањег систематског прегледа и преконтролишемо најугроженије органе.
С друге стране, Европу смо довели на Дедиње 1. Када пророради Дедиње 2 -свет је наш!Све честитке и захвалност проф. др Миловану Бојићу за визију, мисију и организацију!
Светско, а наше! Само треба имати визију и схватити мисију!

П.С. За недељу дана отвара се “Дедиње 2“ на 14.000 квадратних метара. Приводи се крају инсталирање најсавременије опреме која уопште постоји у свету. Тиме ће се наше „Дедиење 2“ сврстати међу неколико најбољих кардиоваскуларних института у свету, чиме су испуњене визија и мисија са почетка приче о „Дедињу 1“, када нико, осим професора Бојића није веровао у то. У плану је да се одмах по отварању „Дедиња 2“ почне са радовима на реконструкцији и модернизацији„Дедиња 1“ чиме ће се повећати капацитет и створити услови да оба „Дедиња“ постану највећи, најстручнији и најзначајнији кардиоваскуларни центар у овом делу Европе, али и шире.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: