Сви наши главни градови
1 min read
Бока Которска, детаљ (Фото: Н. М.)
Молим читаоца да не одустане иза ријечи филозоф у реченици која каже да је филозоф Слотердајк рекао да наше сјећање никад не сеже до самог почетка. То је лако доказати тврдњом да нико не памти моменат властитог рађања.
Слично је и са осјећајем за државотворни почетак. У 10. пасусу лежи поента. До тада, пазимо…
Кладим се да би просјечан упитаник признао гдје мисли да су Немањићи наша прва династија. Но што је било раније, који то именом владари?, потом: да ли је уопште могуће да су тамо неки Словени масовно населили наше јужне просторе у 7. вијеку а не прије… – питања су на која шјор Слотердајк каже да их не можемо одгонетнути. Нико не памти тренутак властитог рађања, па тако ни српска цивилизација. Промислио сам па казао – цивилизација, због два цара. Душана и Уроша.
Но хајде. Предлажем да сузимо фокус на главни град Боке Которске, уназад много године прије неголи су ми се тамо, као новорођеном, очи обојадисале у плаво.
Послије 600-годишњег византијског уживања у сигурносној сјени, Стефан Немања промијенио је заставу над градом 1185. и препоручивао се, махом љети, у свом вјерном, сербском, стоном, љубљеном и славном граду све до 1371. Сторија о постанку данашње туристичке и криминалистичке меке казује гдје су управо Колхиђани, нашавши се за крмом Аргонаутима, Јасону, Херкулу, Тезеју, Полуксу, Кастору и Орфеју – у потјери за симболом свега поморског богатства, златном руну – основали Котор. Друга казује гдје је баш цар Стефан Душан, почео копати темеље да град гради Котор у планини. Вила Алкима, на грчком Снажна, рекла му је да град не гради тако високо, гдје му нема броду пристаништа и гдје му нема коњу поигришта, него да град гради на обали. Па тако и би…
Прохујало вријеме смјењивало је чак и темпе пасате – како се уз употребу романизама данас каже за минула времена: Бока је била под управом Илира до 168. г. пр. н. е, Римљана до 476. г, Византије до 1180. г. (укључујући доба дукљанско-зетских владара, од Часлава до Бодина).
Била је под управом Немањића до 1371. г, Мађара до 1384. г, босанских владара до 1391. г, под управом самосталног Котора до 1420. г, Венеције до 1797. г. (овде укључујемо период турске управе у Грбљу, Рисну и Херцег Новом 1482-1687, односно Грбља 1718. г).
Била је под управом Аустрије (прва окупација, од 1797. до 1806. г), Русије, од 1806. до 1807. г, Француске од 1807. до 1813. г, под управом Централне комисије Црне Горе и Боке 1813-814. г, опет под управом Аустрије 1815-1918. г, под управом Краљевине Југославије од 1918. г…
На прагу 10. пасуса морам да признам како сам заозбиљно промишљао да за живота посјетим све главне градове Боке Которске – и да то буде пустоловно финале мог живота. Али, авај! Без обзира гдје у прошлости подвукли црту, главних је градова Боке Которске тако много. О једини фјорд на Медитерану отимали су се, и имали га – Цариград, Рим, Венеција, Стамбол, Петроград, Париз, Беч, Рим, Берлин… не рачунамо ли домаће главне градове Цетиње (1813), Београд (1918), Подгорицу (2006), те Вашингтон (2017).
Вјерујем да читалац не познаје никог ко декларативно не путује. Нити вјерујем да читалац има вјере у географски перформанс који надилази перформерске идеје фетиве Марине Абрамовић: Никола Маловић остаће укотвљен, чиме као 11. генерација из породице са поморским искуством доказује немогуће. Да је упркос изазовима које за тијело и дух представљају Рим, Венеција, Истанбул, Москва, Париз, Беч, Берлин… – авантуристички живот могућ и у кори од ораха. Боке је Которске, наиме, још увијек толико много.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Stanislave, nisu svi katolici u Boki južnoslovenskog korijena, ima porodica koje su doseljene iz Mletaka, Francuske, Austro-Ugarske, (Peruggini, Verona, Fiorelli, Antonioli, Laforest, Deloik, Schubert, Reichel, Eigemacht, Magyar, Tomčuk, Trnčik,…)!
Ovo što je Malović napisao je „viša matematika“ za polupismene i primitivne „čobane“ („ovce, budite se“), pa im zbog toga ne treba uzeti previše za zlo njihovo „blejanje“!
Čobanine, BEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE!
Lazo Kostic u svojoj knjizi o pokusaju otimanja Boke od Srba pocinje stihom iz narodne pjesme
„sebi ruke ,djevere ,
jer je tudja mlada.
https://de.scribd.com/document/166293428/O-srpskom-karakteru-Boke-Kotorske-Lazo-M-Kostic
Mislim ,Laza ,pa jos iz Boke…
Бока је србски етнички крај, а само је АУ окупација у новије вријеме од малобројних католика стварала тзв. Хрвате иако је било и ватренх Срба католика. Дакако, они знају своје србско поријекло, али се све своди на тода ли ће неко међу католицима бити поштен и то признати и себи и јавно или ће бити гњида, полтрон, кукавица и трубити о ономе што страни окупатори желе да чују. Тренутно је ту популарно бити Хрват или несрбски Црногорац, иако ни један од та 2 отпадничка правца није нешто аутохтоно. Треба читати Вицка Змајевића. Он је поријеклом из србске Зете, ЦГ,али су се у Перасту покатоличили и постају мрзитељи свега православног, а ради за Млечане и папу. Ни у Задру никада не помиље да је Хрват, зна само за католике и Србе, дакако Срби су православни и у Боки и у Цг и у Далмцији код Задра и шире, прије 300 година. Има ужи далматинско илирски идентитет, језик, нацију…иако зна и за Хрватску али ван и даље од Далмације. Илирско име је била замјена за србско код наших католика,јер су Срби сачували преко народне цркве и своје народно име. Тако Мато Топаловић из Брода на Сави,илирац,противник је кроатизације „Илира“, тј католичких Срба:
Заједно са Андријом Торкватом Брлићем је протествовао против покушаја хрватизације Славонаца. У дјелу „Одзив родољубног серца“ је записао: „Хеј! ви високомудри Хорвати, који нећете ништа да чујете о имену илирском! Којим правом можете ви и помислити само, да се наш народ јужни, наш језик, наша литература именом хорватским овјенча? Кажите ми молим вас, одкад вам се рачуна главни ваш град ЗАГРЕБ да спада на Ховатску? Ја у старини само славонско име тамо налазим. „Бани тотиус Славониае,“ имадиаху област од мора јадранскога тиа до Дунава. Гди је тад Хорватска била? …А де покажите ви монету, или новац краљевства Хорватског! Видите ако ћете на то, имамо и ми доказах за наше име, и чим некоји наши несудјени родјаци и красни пријетељи настоје тога нас имена лишити, тим нам то име наше дражје и милије постаје…“ [2]
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Mato_Topalovi%C4%87#Protivnik_hrvatizacije_Slavonije
Сада илирски покрет зопву хр именом, иако то у старту то није било. Све националне институције са илирским или југосл именом су превели у хр док су у Србији укинили срб име,нпр Народном позоришту:
Назив
1900. године у новосадском листу Позориште се ово позориште назива Краљевско српско народно позориште у Београду. Данас, након периода комунизма, у имену позоришта се не помиње краљ нити српско име.
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9D%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE_%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B5_%D1%83_%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%83#%D0%9D%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D0%B2
Нису га никада вратили а ЈДПу нису промијенили име у србско драмсско,остало је Југосл..дакле, комунизам није пао,УДБА и даље ради. ЦГ су исто расрбили и данас је држе за антипод самој себи. Дакле, илирство, југословенство..су све експерименти,пројекти за расрбљавање Срба Балкана.
Станиславе,
Занимљиво је то што пишете, али било би добро да се задржимо на теми. Бока Которска јесте српски етнички крај доминантно, вековима уназад (чак и данас), али осим римокатолика код којих данас не преовладава српска свест, ми имамо и већи број праволсавних који су изгубили или се одрекли српског идентитета. Није само Аустрија „стварала“ Хрвате, већ је то чинила и Римокатоличка црква. Сем тога, треба бити поштен, па рећи да није тачно како сви католици знају за своје српско порекло. Многи не знају ни одакле потичу, иако се много тога може наћи у архиву у Котору, али слабо ко то истражује. Има истине да неки наслућују и претпостављају, али не желе да откривају властито порекло.
Коначно, треба бити поштен па се запитати која је одговорност и кривица Срба и Православне цркве што је то тако?! А има је и није мала. И на нашу је штету.