Сви наши мајеви

Пише: Горан Даниловић

У мају су нас водили на излет. Наиграли бисмо се лопте, како се збирно звало играње фудбала, одбојке и „борбе између двије ватре“. У овој посљедњој било је неког историјског удеса с ових простора јер би изабрани, или изабрана, покушавали да на суженој ледини између двије екипе избјегну погађање каквом рукометном или одбојкашком лоптом. Замахивало се срдачно и ратоборно – говорило се „изараменица“. Највижљастији би издржао најдуже, а онда када би проклизао докусурила би га каква прецизна рука. Погађач би био слављен, као и увијек. Било је то подсјећање на славну прошлост и очигледно припрема за деведесете.

Окршај између седмог и осмог разреда у фудбалу био је финале лиге шампиона за ту школску годину. Здрави и једри момчићи дали би све од себе. Предњачили су понављачи пуни снаге, са годином или двије вишка, који су тога дана надомјештали незнање из математике, физике, хемије и историје. Тек на излетима видјела се та понављачка предност. Личили су на каквог потоњег Гатуза или на ондашњег Гудеља, залуталог у провинцију која је одувијек сањала да буде варош и главни град самој себи.

Увијек је проблем био у опреми. Ако су и двојица-тројица из истог разреда имали сличне дресове и шортсеве могло се вјеровати да је кључни дерби успио. Ако се дешававало, а дешавало се, да од нижих разреда па до тог чувеног и недостижног Осмог, појединци увијек имају скоцкано све од копачки и чарапа до каквог качкета, знало се да такви немају појма о фудбалу, али да су им тате и маме неки чиновници ту у локалу или, прије доље, у Титограду.

Када вас одведу тако, подалеко од школе која је тик уз магистрални пут, и изведу горе на Заградац или онамо на равнину Пилопаћа, жеђ је била несносна све до повратка. Није било пластичних боца па да понесеш воду, а ни извора на којему би лако дошао на ред. Уосталом, важило је неко лудо правило да не смијемо пити воду јер ће нам шикнути крв на нос или ће нам „пасти на ноге“. Био је то дан велике жеђи, преједања слаткишима, презнојавања и дехидрирања, задиркивања дјевојчица од стране оних понављача, али и уредно очешљаних дјечака из нижих разреда од оних дјевојчица што су презирале понављаче.

Излетишта су морала имати довољно простора за пар импровизованих спортских терена, али је један велики хлад ту поред, или горе изнад, био услов без којега пољана није могла добити спортску употребну дозволу.

У хладу је боравио наставнички збор, нешто јагњетине, мезе и пар гајби пива сакривених испод шаторског крила или какве декице коју би донио газда Радисав – што због заштите од сунца, а што да ђаци не причају како наставници пију. Причали смо, ипак. Понављачи би касније, из реваншизма, преувеличавали, товарећи облаке меса управо онима што су их обарали и у јуну и у августу.

Заградац је тако био прави комплекс из снова.  Терени су били поредани некако инжењерски, један до другога, са наглим трибинским складовима према следећем, све до онога кључног на којему се играо дерби. Уствари, радило се о брижљиво тријебљеним ливадама које су некада давно отете од упорних шума.

Када би наставник математике, а то је била посебна част, дунуо у праву пиштаљку метално сиве боје и окупио седмаке и осмаке на централни терен, почињала је одсудна битка за престиж и  славу. Сви изузев дјевојчица из осмог навијали су за седми јер осморазредници су и тако, за који дан, завршавали школовање па су нам они седмаци уствари били из куће и најближа својта.

Пар сљедећих, тмурних , школских дана,  причало се о минулој слави појединаца. Наводно су двојица или тројица одважних некако, опет реваншистички, украли по једно пиво испод оне деке, и то у трнутку када је наставницима попустла пажња јер су играли обавезну партију одбојке. Уствари су скакутали да им се сабије печење како би опет, касније, могли да понове обред у хладовини?

Сјећао сам се много касније да су та шапутања преносили они што су свој нескривени таленат за допричавањем задржали предуго.

То да је у повратку неко некога пољубио и загрлио и да су наставници примијетили било је обавезно штиво до распуста. Најсумњивији су бивали они који су се као јурили и нешто кошкали па смо ми млађи у трансу испјевавали неку школски наслијеђену, матричну пјесму: ко се бије тај се воли!

Једва смо, међутим, чекали да и ми постанемо осмаци – тих неколико година трајале су вјечност. Мени је, рецимо, то успорено и дисциплиновано одрастање изгледало као вјешта провокација и замка оних који су одавно одрасли. Мислио сам да ће се прије заратити него што ми постанемо момци. Наравно, погријешио сам као и много пута – догодило се истовремено.

Када смо на крају, ипак, постали седмаци и дочекали да у неком жељеном дану маја испратимо осморазреднике, завичај  је био окупиран нашим егом и самодовољштином. Бити главни у школи за 25. Мај било је равно пробоју Сремског фронта. Поредио бих и са Солунским али наративна коректност намеће да и ја не допричавам – Солунци, тих осамдесетих, само су провиривали кроз згуснуту историјску грађу Народноослободилачке борбе!

Тог цијелог осмог разреда разговарали смо како ћемо и ми на оном, неком, излету да крадемо пиво и како ћемо јуначки и без скривања да се загрлимо са оним и оним дјевојкама па нека наставници раде шта хоће.

Што због лоше међусобне организације и сконцентисаности на једну или двије најљепше другарице, што због усуда оног неподношљиво спорог одрастања, некако нам је измакло и једно и друго.

Неколико година потом лагало се како јесмо и како је ту било много чега, позивали смо једни друге за свједоке, клели се у част и образ да се сјећамо тих враголовштина и одлучности, а онда смо се неповратно расијали којекуде у потрази за животима, пивом и авантурама. Било их је превише.

Од тих чудесних мајева осамдесетих остао је понеки траг, горе на зараслом Заграцу, доље око школе, у башти испред Манастира и на непроходним путељцима којима смо пјешачили сваки дан.

Трагови су у мирисима јоргована и зове, у сјећањима из којих су ишчиљеле оне магареће лажи, у дјетињству које смо будаласто пожуривали и претрчали жељни слободе на коју је личио свијет одраслих.

Сада сва дјеца из нашег завичаја стану у један комби и много их је мање него наставника који су постали професори.

Свеједно, и њима се жури у онај наш свијет слободе. Мрзјели би ме ако би их успоравао.

Ипак, ово је била прича о нама којима су изневјерена обећања, о нама који смо се грчевито држали малих и скоро светих лажи све док нисмо загазили у животе у којима нам нико није бранио ни воду ни лаж, па макар нам од њих шикнула крв на нос и уста, макар нам падало на ноге и под њих.

Борба лоптом “ између двије ватре“ ипак је дјетиња игра. Боли и од лопте али било је поштено да смо дјеци давно испричали како никада нијесу само двије и како готово никад није само лопта. Понеки понављачи су то научили прије нас. Било је и за очекивати.

Прочитајте ЈОШ:

Црна Гора – 15 година након покраденог референдума – Добросављевић: Велике силе су „погурале“ независност ЦГ да би сузбиле утицај Србије

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: