Сви наши погроми

Пише: Емило Лабудовић

Љето је, дани су илињи, врели и сушни, а над српским родом поново се гомилају црни облаци сјећања на један од небројених погрома који су нас походили кроз историју. Нисам сигуран када је о Африци ријеч, али у остатку свијета тешко би се нашао народ који је, уз Јевреје, више страдао и скупље платио своје трајање. Неко је израчунао да би нас, да нас није сналазило то што нас је сналазило, данас било више од 60 милиона. А има нас и више од тога, у гробовима, знаним и незнаним и широм бивше државе расијаним.

Гинули смо, за себе и свој кућни праг, али гинули смо и ударајући кућне темеље другима којима се, без икакве претенциозности, данас ни за адресу не би знало да у њу није уткана српска крв. А баш са тих крваво плаћених адреса стизале су и још увијек стижу најстрашније пошасти на Србе и Србију.

Данас се сјећамо једне од олуја које су нас походиле, остављајући за собом пустош, згаришта, јаме пуне лешева, запаљене цркве пуне народа, црне мараме и угашену радост дјетињства. Сјећамо се, али смо, опет, и у сјећању сами. Додуше, сјећају се и они други али на другачији начин: они данас славе. Славе бестијалност и смрт коју су сијали Петровачком цестом. А све су наше цесте Петровачке.

Оно што је и од нашег сјећања и наше туге дуже јесте наше праштање. Најгостољубивији народ на свијету, како би то рекао Добрица Ерић, праштао је и широм отварао врата дома дојучерашњим крвницима и сачекивао их хљебом и сољу. Не подсјећам на ово из иједа, напротив, поносан сам што припадам таквом народу, али не могу а да се не питам: докле?

Нема дана а да нам неко од „дужника“ не убоде прстом у око и да своје историјске дугове не припише на наш конто. Свака се прилика користи, код над у Црној Гори посебно, да нам се стави до знања да смо, и као народ и као људи, неприхватљиви, неподобни, недорасли некаквим западним вриједностима, итд, итд. Просто се утркују разни Фејзићи, Кенане, Вуксановићи, да нас прокажу и подсјете на неки од наводних злочина које смо починили „њиховима“.

А ако им и зафали муниције, ту је Сребреница, у којој нисмо ни лук јели, ни лук мирисали.

Као гавранови гракћу о Морињу, а Лору нико не помиње, туже нас због Дубровника који, искрено, ни изблиза није страдао колико се то надувава, а ћуте о рушењу чувеног моста у Мостару. Подсјећају нас на „прогнане“ из Буковице, а муком ћуте о не малом броју тих истих Буковичана који су се викендом забављали идући у лов на Србе око Фоче и Горажда. Чак су злотворским СС јединицама, које су током геноцида у Велици предводили, и не само предводили, Плављани, недавно придодали и неке фатомске четнике које чак ни њихови чувени прекрајачи историје нијесу могли да ископају.

И тако, кад год се црна Црна Гора спотакне на калдрму која, наводно, води у Европу, криви су Срби. Криви јер више воле Русе од Амера, јер неће да санкционишу никога, поготово не оне који нас никада нису ни за шта кажњаали, криви што држе до себе, свог морала и традиције, криви јер своја дупета не излажу „на извол’те“. И да се опет позовем на Добрицу: „крив сам одавно што стојим усправно“!

Данас ми је пред очима само слика оног трактора, натрпаног најнужнијем, и уснула глава дјечака чије ноге једва додирују педале, а довезао је трактор и породицу стотине километара до спаса и слободе. А та ме слика, срамота двадесетога вијека, изнова подсјети на оне тракторе којима нам се стално пријети и показују излазна врата. Несрећници и не знају да, и да до тога дође, а неће „без гусала“, ми имамо куд и код кога јер имамо браћу. А гдје ће и куда ће они, разбратници? Са Фејзићем, Кенаном, Вуксановићем, Ђеком и дружином? Јадна мајко, јаднијех сватова!!!

Пишем ово тешка срца и без иједа, али ми се чини да је нашег ћутања било и превише. Испада некако да смо странци у рођеној кући, за коју смо више гинули од других, а највише, што не рећи, од руку, ножева, ватре и конопаца баш оних чији нас наследници, претходно набројани, данас блате и прозивају.

И не морамо у власт, оваква какву спремају и не приличи поштеном народу и његовим представницима, али једном за увијек овим србомрзитељима треба поставити питање: а у чему смо се то, не појединачно већ као народ ,огријешили о вас? Па да, ако јесмо, једном за вазда платимо дуг и да нас се коначно оканете. Али, знају они да би дара претурила мјеру.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: