Сви су наши, осим њега

Пише: Емило Лабудовић

Србија ће синоћ, по ко зна који пут, дочекала и прославила своје златне, сребрне и бронзане хероје. И величала њихове побједе, њихове рекорде и њихова знамења, величала их као своја. Јер ми Срби имамо скоро патолошку склоност да сваки успјех, сваку побједу и медаљу било којег Србина и српског тима, колико год оне биле или индивидуалне или тимске, присвојимо као своје тријумфе и трофеје. И ту нема ничег лошег. Та идентификација јача патриотску свијест и добрим дијелом служи као замјена и надокнада за све оно што је туга, пораз, неуспјех и било социјално или духовно сиромаштво.

Тако је то са побједама и медаљама. Са поразима је већ пуно другачије. Фрустрација која би, по претходном објашњењу, такође требало да буде колективна, зачас се идентификује као туђи, лични, неуспјех и, као такав, предмет је омаловажавања и, неријетко, погрда и псовки. А осим тога, мора се рећи и да је чувни „балкон“ у извјесном смислу размазио нацију која више испод „златне“ не признаје и не прихвата ништа мање. То што се и други спремају, улажу у спорт и такмиче, то што смо бројчаношћу и организованошћу у сфери спорта далеко иза многих, није никакво оправдање. Па чак ни оно чувено олимпијско гесло по коме је „важно учествовати“!
Али, ових, и не само ових, дана славља, има у Србији човјек који, додуше, није спортиста, мада студира у тој бранши, и који је просто резервисан за носиоца свих српских пораза, неуспјеха, заблуда, националних и социјалних фрустрација. Томе Србину не само што не иду у прилог чињенице да је оздравио државу, привреду јој дигао на ноге, пропутио је најмодернијим саобраћајницама, повезао мостовима, оздравио болницама и клиникама, већ му се све то пише у деспотизам, криминал и превару. Човјек се зове Александар Вучић и вољом огромне већине Срба, предсједник је Републике Србије.
Намјера овог текста далеко је и од саме помисли да буде панегирик Вучићу, јер кога не бране лични поступци и дјела ни Толстој не може да га одбрани. Напротив, желим само да укажем на апсурд са почетка текста да су сви успјеси у било којој грани наши и само наши, а да све невоље, стварне, измишљене, подметнуте, имају другу адресу. Стога не чуди што је Вучић крив за све. За Косово које су други „продали,“ давно прије њега, за масовна убиства (Бајдена би досад бар сто пута смијенили због тога), за Рио Тинто којег су у Србију довели, дали му лиценцу и богато му продали јадарске утрине баш ови који би данас да му због тога скину главу, за… или једном ријечју: за све.
Приписивати било све добро или све лоше једном човјеку, макар то био и Вучић, значи алудирати на то да у држави влада аутократа са неограниченим овлашћењима. Да нема других институција власти, невладиног сектора, страних представника… Да никад није било избора, уз извјесне али не и опредјељујуће примједбе, међународно признатих. Да нема другачије мислећих медија, да практично нема ничега над чиме није Вучићева рука. Има, руку на срце, у нашем народу склоности да слијепо слуша и слиједи ауторитарног вођу (ми смо скоро четрдесет година вољели и слиједили „највећег сина наших народа, а онда још тридесет „краља из Растока“), али вријеме у којем живимо, вријеме у којем се све мање друштвеног живота одвија изван очију јавности, не иде на руку дуготрајнијој диктатури.
Чињеница је да Вучић, као и многи српски владари прије њега (Михаило, Карађорђе, краљ Александар, Слободан Милошевић) пролази „топлог зеца“ народа који је спреман да податури грбачу за успон свог лидера да би га одмах потом почео вући за ноге како би га свалио у блато или му одсјекао главу. Уосталом, ми Срби смо једини народ који је за привид независности (Милош Карађорђа) и за цијену од 5 милиона долара (Ђинђић Милошевића) „предао и продао“ двије своје државничке главе. Недавно дивљање београдским улицама и пругама само је опипавање терена за репризу петооктобарског пуча, по систему кијевског Мајдана, али Србија данас није она Србија у којој би се то могло одиграти. А то је, хтио до неко да призна или не, баш Вучићева заслуга. То што Србија више није карта за поткусуривање на покерском столу садашње свјетске позорнице највећи је њен успјех још од осамостаљења. А Вучићева политика и конкретни потези ту партију још увијек држе у зони могућег успјеха.
Синоћ је на „балкону“ све било у знаку хероја и њиховог злата. Њиховог, а нашег. Јер успјех и злато могу бити само наши. А Вучић, упркос свим успјесима и побједама, није био међу побједницима. Али, једном ће и њему исти онај народ који му је прије неку ноћ звиждао и тражио главу, додијелити златну медаљу кајања и признања. Као што то данас раде Слободану Милошевићу исти они који су му скандирали: „убиј се, Слободане, спаси Србију“!

Емило Лабудовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: