Сви су поражени, а циљеви које је народ поставио заборављени

Пише: Јово Пејовић

Народ је побиједио режим Мила Ђукановића, а да ли се ослободио његовог наслеђа, просудите сами. И као што то увијек бива у приликама када се нешто дијели, било да се ради о функцијама, новцу, стварима или животним намирницама, сви су прво потрчали да уграбе што више за себе и преко ноћи заборавили да је народ пред њих поставио сасвим друге задатке и циљеве. У тој општој грабежи све се завршило онако како се то обично завршава у таквим приликама: свађом, подјелама, међусобним оптужбама, тешким ријечима, ниским ударцима и разлазима. У таквим околностима по правилу нема побједника.

Сви су поражени, а циљеви које је народ поставио заборављени. Зашто је то тако за мене није изненађење, јер сам упознао много људи којима је наметнуто од оних од којих зависе да бране оно у што не вјерују, као и оних који не могу још да се освијесте што им је вријеме незаслужено донијело. У животу, а нарочито политици, нагледао сам се свега и свачега. Знам пуно образованих и паметних људи који су часно и поштено одрадили свој радни вијек, а који су отишли у пензију сиромашнији него када су засновали радни однос. Када су политичари професионалци у питању таквих примјера скоро да нема. Данас би рекли ови први се нијесу снашли, а ови други јесу.

Нико у Црној Гори није понудио дугорочну стратегију за будућност која се темељи на њеном суверенитету, њеној памети и њеним интересима. Не може се ни наслутити што нас очекује наредних година. Да ли је оваква Европска унија оно што је Црној Гори потребно или само мамац за нове авантуре којима се не назире крај? Да ли је неко озбиљно сагледао у каквој држави живимо и од чега прво да кренемо? Црна Гора није испунила најважнији задатак који би је учинио озбиљном државом. Задатак од којег зависи унутрашња кохезија, мир у држави и напредак, а то је самосталност у доношењу одлука, унутрашње помирење и међусобно уважавање.

Без унутрашње кохезије и помирења као и правичне подјеле власти кога нема на видику затварање свих поглавља које је пред нас поставила Европска унија је бесмислено. То што је бивши режим доносио одлуке и преузимао обавезе супротно већинској вољи грађана је питање које стоји као омча око врата и које мора бити стављено на ревизију и усклађено са већинским мишљењем грађана Црне Горе. Европској унији и Западу изгледа нијесу потребне нове државе да би им помагале да се брже развијају. Потребне су им њихове територије као ратне базе за покоравање остатка свијета. Зато експресно примају у Нато и Европску унију без икаквих условљавања и супротно међународном праву оне територије које немају ни једно обиљежје државе, које су на силу отете од суверених и међународно признатих држава, које су у рату или на ивици ратних сукоба, што најбоље говори о намјерама и циљевима такозваног демократског запада. Мрвице које долазе у земље кандидате су класична куповина лојалности ради одвраћања од евентуалног утицаја остатка свијета или већинског свијета на те државе. У таквом свијету је све мање режима који служе интересима свога народа, а све више оних који служе туђим интересима. Црна Гора је класичан примјер такве државе. Примарни задатак таквих режима је да разним манипулацијама и лажима варају народ како би испуњавали налоге запада по питањима која у Црну Гору немају потребну већину. Све оно што се заснива на превари брзо стиже на наплату. Тешко ономе ко се хвали да га више цијене у Уједињеним нацијама него у својој кући. Тиме је рекао све о себи и повјерењу којег има у народу. Сјећам се како ме је отац свако мало савјетовао, да све што радим, радим поштено, ма колико се други понашали према мени непоштено. Сада све више схватам да је био у праву, јер је Бог уклањао неке људе из мог живота, а да ја то нијесам знао. Чинио је то зато јер је чуо разговоре, које ја нијесам чуо. Задњих година имамо безброј примјера како су црногорски званичници чинили зла по Црној Гори вјерујући да су недодирљиви за вијек вјекова и да нема нико изнад њих. Неко је слушао њихове разговоре, да би народу показао оно што је наслућивао.

Тако смо од аждаја под заштитом власти упознали мишеве у свом правом свијетлу. Неко би рекао све стигне на вријеме ономе ко зна да чека. Народ је деценијама чекао тренутак да се стави тачка на једно вријеме које је обиљежила самовоља и насиље власти. Чини се да ћемо морати сачекати још неко вријеме људе који ће ставити тачку на то вријеме и окренути нови лист који ће значити и најаву оне Црне Горе са којом смо се поносили кроз вјекове.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: