Сви знамо, али ћутимо – до кад!

Вуку се тако јесењи дани у земљи Црној Гори. И као да су код нас у нашој држави сви часовници подешени да другачије мјере вријеме него у остатку континента . Вријеме је овдје мимо физичких закона. Да појасним. Вријеме мјеримо догађајима који се дешавају у реалном простору .

На примјер, година дана је период који је потребан Земљи да обрне један круг око Сунца. Дани и године су у Црној Гори испуњени истим оним догађањима као и прије стотину година и као да вријеме овдје другачије тече.

У Црној Гори још увијек имамо господара, као у вријеме краља, као у вријеме Тита. Следствено томе имамо и краљевиће и титиће. И свако јутро отварамо очи у истом оном дану који траје готово један вијек. И због тога не треба да чуди никога реченица једног младог економисте који ради у Подгоричкој школи коме је скренута пажња на бројне нерегуларности у платном списку. „Што ћу ја? Ја радим како ми директор каже“.

Ми живимо у овом дану мрмота како нам Мило каже. Свако игра ону улогу која му је додијељена. И нико се не мијеша у свој посао. Мило и партија су мјере нашег живота . Толико је колективно лудило да је завладала ауто цензура код највећег броја грађана Црне Горе. Сами грађани постају већи миловци од Мила. Незаконитост, корупција и непотизам постали су одавно друштвени манир.

На остатке радничке класе која ових дана гладује испред Владе Црне Горе, умјесто у својим домовима Мило гледа као на друштвену непогоду. Непристојно и неваспитано. Само не знам од кога? Ако било који синдикалац каже да ова Влада доводи убрзано просвјетне раднике на просјачки штап и да ће ускоро и они стајати испред Владе, онда је тај синдикалац проказан као непријатељ државе и рушилац институција и уставног поретка.

Мене су проказали. Мени се спочитава бављење политиком, док се домаћим и иностраним лоповима дозвољава бављење бизнисом. А ја само тражим своја права у овом лудом дану мрмота, ја само кажем да је Господар го и да нема ново одијело. Него има стари џемпер који је са собом донио када је постао власт. И не бавим се ја политиком. Одавно се политика бави са мном и мојим животом. Као вирус опаке болести .

Морбидно је када премијер и његова Влада која у континуитету ради то што ради, проглашавају раднике и протестанте за изгреднике и полусвијет, а себе за икону и очеве нације. Најгоре од свега је то што му то и пролази. Код мене не , „јер то раде ганстери из Владе …“ што рече једна пјесма .

Ако мислимо да једног јутра отворимо очи у новом дану, и ако мислимо да неко чује наш вапај за помоћ ми морамо помоћи себи. Јер има она прича из нацистичке Њемачке, која отприлике и говори о универзалном осјећају одговорности. Када је Хитлер слао у концентарционе логоре комунисте и социјалисте и Јевреје, обични грађанин Њемачке је ћутао и окретао главу. Када је дошао ред на њега, није имао ко да му помогне, јер није нико остао.

Плашим се да код нас у Црној Гори све мање људи чује вапај свог комшије обичног грађанина. Због тога и на протестима испред Владе нема више грађана. Све мање нас има. Скоро да је свако од нас узео макер 50 евра за гласање, или је имао неку другу незакониту корист од овог режима. Све више је оних који са дивљењем гледају директорицу школе чија је ћерка била у вези са једним министром, а мајка добила функцију. Можда ће бити ауторитет и директор који је родбинским везама ничим заслужено аванзовао.

Можда никада неће поћи у пензију други директор подгоричке школе који прима кадрове на посао по партијској линији, иако часова у школи заправо и нема. Можда ће и поћи у пензију једног дана када неко из тог колектива јавно проговори. Има овог још. Сви то знамо. Али, ћутимо. Само је питање до када ћемо да ћутимо?

Аутор текста је предсједник Синдиката просвете Подгорице Слободан Савовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: