Свијажск – Град који је подигнут за само четири недеље

Пише: Остоја Војиновић

Град-острво Свијажск површине 62 хектара налази се на узвишењу на ушћу реке Свијаге у Волгу, тридесетак километара западно од Казања, главног града Татарстана.

Подигао га је Иван Грозни 1551. године као утврђење у походу на Казањ.То је први православни град у средњем току Волге.

Дотле је Казањ као главни град каната био неосвојива тврђава,и у повртаку после једног од неуспешних похода на Казањ 1550.године, док су се трупе одмарале на обали Волге, Иван је приметио пошумљени рт, део копна дубоко у воденој површини Волге.Схватио је да му је потребна база ближа Казању како би коначно освојио најважнији град Татарстана. Новооткривени рт деловао му је као добро место за утврђење са којег би његове трупе кретала у напад према Казању.Био је лако доступан, било га је самим тим лако бранити, док му је положај на Волги пружао могучност да лакше контолише пловни пут до Казања.

Дуготрајна изградња утврђења на видљивом месту, и месту лако доступно Татарима било би непромишљено, па је зато одлучено да тврђава буде изграђена 700 км узводно, у граду Углич, смештеном такође на обали Волге. Тамо су царски инжењери полако и плански саградили ново утврђење, тестирали његову снагу од напада. Када су били задовољни дизајном, обележили су сваки балван, раставили су комплетно насеље и затим су га пустили низ реку.

Већ спремне трупе су на ушћу реке Свијаж дочекивале растављене конструкције, склапале их попут лего коцкица у тврђаву на рту. Захваљујући претходно обележеним деловима и тестираном дизајну утврђење са свим зидовима, кулама, капијама, кућама за становништво настајало је тако брзо да Татари нису могли да верују како муњевитом брзином расте ново насеље на Волги и како се територија Московског кремља неповратно проширује на обалама Волге.

По завршетку новог утврђења, велики број становника из околнх насеља дошао је са намером да тражи од цара дозволу за усељење, заклињући му се на верност.

Утврђење и стамбени део града подигнути су за само четири недеље. Било је ангажовано 75.000 снажних радника (утврђење је било веће од тадашњег Московског кремља). Ниједан други град у Русији није саграђен тако брзо.

Цар је насеље назвао Сијажск, и као што је и предвидео оно је одиграло пресудну улогу у освајању Казања. Након пораза Татара, насеље је наставило да живи и расте као претходница хришчанства и као центар руске културе и православља.

Од 17.века у Свијажску су основију многи манастири, расте број манастирских имања, цветају трговина и занати. Почетком 18. века зидови су уклоњени и некадашње утврђење 1781. године добија статус града у којем је тада живело скоро 10.000 становника. Некадашња истакнута војна позиција овог места претворила се у духовни православни центар средњег Поволожја.

Црква Успења Пресвете Богородице је јединствена захваљујући фрескама из 16. века, од којих су многе сачуване и рестаурисане током 1990-их. У цркви се налази једина фреска на свету где је свети Христофор приказан са коњском главом (обично се приказује са псећом главом). Према предању, светитељ је био толико леп да су многе жене непрекидно покушавале да га саблазне, те је он замолио Бога да му одузме лепоту. Жеља му је испуњена – добио је коњску главу. Већина икона на којима је свети Христофор приказан са животињском главом уништена је у 18. веку. Цркву је градила славна псковска дружина Јаковљева И Ширјаја, која је затим градила и хран Василија Блаженог у Москви и Казањски кремљ.

У најпознатије и највредније фреске које се могу видети у Успенском храму спадају, између осталих, „Адам и Ева у рајском врту”, „Света Тројица” и „Свети Јован Богослов”.Фреске у овом храму спадају међу најређе примере фреско-сликарства источног православља, пише на сајту светске баштине Унеска.

У мају 2003. године почела је рестаурација манастира Светог Јована Крститеља основаног 4.јула 1551.године.Дрвена црква која се налази у манастиру данас је све што је сачувану од некадашње тврђаве Ивана Грозног. У њој се уочи последњег похода 1552. године молио 22-годишњи цар Иван. Саграђен је без иједног ексера. На дрвету се још увек могу видети трагови секире јарославских дрводеља.

На улазу у цркву налази се музеј посвећен подизању Свијажска и освајању Казања,
Туристи из целог света долазе овамо да уживају у аутентичној руској историји, будући да се ово место готово нимало није изменило за протеклих сто година. Острво има 37 културних споменика, међу њима два манастира и седам храмова..
„Руски Алкатраз”

Револуција 1917. године променила је слику дотадашњег живота многих провинцијских градова у Русији, што се нажалост догодило и са Свијажском, који је већ 1926. године имао тако мали број становника да је изгубио статус града.

После револуције 1917. године Свијажск је међу првима осетио политичке репресије нове власти. Његови манастири су угашени и претворени у транзитне затворе и концентрационе логоре, да би касније у њима биле и психијатријске болнице. С обзиром да се Свијажск налази на острву, понекад се пореди са бившим америчким затвором Алкатразом који се налази у Сан Франциску.

Некадашњи затвор претворен је у музеј који је 2011. године после реконструкције поново отворен. Посетиоци могу да виде затворску ћелију са стварима које су припадале затворенику. На острву је подигнут и споменик жртвама политичких репресија у облику мермерне стеле високе два метра.

Већи део околних села је потопљен када је 1957. године саграђена Тољатска хидроцентрала, а сам Свијажск налазио се на узвишењу и претворен је у острво, док су сва остала насеља, њиве и многе грађевине остале под водом.

Данас је Свијажск село са око 300 становника, далеко од цивилизације, иако удаљено само тридесетак километара од милионског Казања. Језером плутају рибарски чамци, а на улицама које још носе називе из царских времена, деца се играју тражења закопаног блага, те каткада заиста и нађу среднејевековни новац, потамнеле крстове монаха које су овде 1918. године стрељали бољшевици.На овом острву некада изгледа као да је време стало. Овде се ништа није градило од почетка 20. века. Бољшевици су 1920-их и 1930-их година срушили већину цркви, а њихове рушевине и данас жалосно стоје по уличицама међу кућама. Мали број цркви ипак је сачуван и оне су заиста јединствене.

Приликом писања чланка кориштени извори: Руска реч, Медиас.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: