Свијет на раскршћу и систем међународних односа будућности

Сљедеће године ћемо обиљежавати крупне и повезане јубилеје – 75-годишњицу Побједе у Великом Отаџбинском, Другом свјетском рату и стварања Организације Уједињених Нација. Осмишљавајући духовно- морални значај ових датума, морамо памтити и епохални политички смисао Побједе у најсуровијем рату у читавој историји човјечанства, дио је текста министра иностраних послова Руске Федерације
Сергеја Лаврова “Свијет на раскршћу и систем међународних односа
будућности”. 

Превод чланак министра Лаврова, који је нашој редакцији послала Амбасада Руске федерације у Црној Гори, представља актуелну и веома садржајну анализу
ситуацији у области међународне безбједности и владавине права у данашњем
свијету. Веома је користан за разумевање ставова Русије о савременим
политичким дешавањима, посебно у свијетлу започете ове недеље Генералне
Скупштине Уједињених Нација.

Текст преносимо интегрално

Ових дана почиње редовна, 74-а Сједница Генералне Скупштине Организације Уједињених Нација, а са њоме, по традицији – међународна „политичка сезона“.

Сједница ће почети на фону дубоко симболичног историјског тренутка. Сљедеће године ћемо обиљежавати крупне и повезане јубилеје – 75- годишњицу Побједе у Великом Отаџбинском, Другом свјетском рату и стварања Организације Уједињених Нација (УН). Осмишљавајући духовно- морални значај ових датума, морамо памтити и епохални политички смисао Побједе у најсуровијем рату у читавој историји човјечанства.

Слом фашизма 1945. године имао је фундаменталан значај за даљи ток свјетске историје. Њиме су створени услови за формитрање послијератног свјетског поретка, чија је носећа конструкција постао Статут УН – до данашњег дана кључни документ норми међународног права.
Централизовани систем УН и данас је сачувао стабилност, располаже великим резервама чврстине. Он је својеврсна „сигурносна мрежа“, која гарантује миран развој човјечанства у условима – умногоме природне – неподударности интереса и ривалства водећих држава.

Као и раније је затражено у рату стечено искуство деидеологизације сарадње међу државама у којима владају различити социјално-економски и политички системи.

Жалосно је што се ове очигледне истине смишљено прећуткују и игноришу од стране неких утицајних снага на Западу. Чак, активизирали су се они, који би жељели да „присвоје“ Побједу, да из памћења избришу улогу СССР у разарању фашизма и да препусте забораву пожртвовани ослободилачки подвиг Црвене Армије, да се не помињу многи милиони мирних совјетских грађана, погинулих у годинама рата и у историји префарбају посљедице погубне политике умиривања агресора. Са ове тачке гледишта јасно се превиђа суштина концепције „једнакости тоталитаризама“. Њен циљ није да једноставно омаловажи допринос Побједи, који је дао СССР, већ и да нашу земљу ретроспективно лиши улоге архитекте и јемца послијератног свјетског поретка, коју јој је историја одредила, а потом и да јој прикачи етикету „ревизионистичке државе“, која значи пријетњу благостању такозваног „слобоног свијета“.

Такво тумачење догађаја прошлости значи и то, према поимању неких партнера, да као главни резултат послијератног система међународних односа, треба сматрати стварање трансатланске споне и овјековјечавање присуства САД у Европи. Разумљиво је да ово није онај сценарио који су прихватили савезници, оснивајући Организацију Уједињених Нација.

Распад СССР, рушење Берлинског зида, који је условно дијелио два „лагера“, одлазак у прошлост непомирљиве идеолошке противтеже, која је дефинисала контуре свјетске политике, фактички у свим сферама и регионима – ови тектонски поремећаји, нажалост, нијесу довели до тријумфа сигнала за уједињење. Умјесто тога су затрубиле побједничке релације о томе како је наступио „крај историје“, и да ће од данас постојати само један центар за доношење свјетских одлука.
Данас је очигледно да су пропали сви покушаји да се установи једнополни модел. Процес трансформације свјетског поретка је неповратан. Нови крупни играчи, који имају стабилну економску базу, теже да активније утичу на регионалне и глобалне процесе, и с тим у вези претендују на значајније учешће у доношењу крупних одлука. Повећава се тражња за праведнијим и инклузивнијим системом. Рецидиви надмених неоколонијалних приступа, који додјељују право једним земљама да намећу своју вољу другим, негирају се од стране већине чланова свјетске заједнице.

Све ово изазива осјетну нелагодност код оних, који су вјековима навикли да постављају шаблоне развоја свијета, посједујући монополне предности. Захтјев већине држава за праведнијим системом међународних односа, да се реално, а не декларативно уважавају принципи Статута Организације Уједињених Нација, сукобљавају се са тежњом да се очува поредак у чијим оквирима се плодовима глобализације могла користити малобројна група земаља и транснационалних корпорација. Реакција Запада на ова настојања омогућава нам да просуђујемо о његовим истинским смјерницама погледа на свијет. Реторика на теме „либерализма“, „демократије“ и „љуских права“ је праћена наметањем приступа, који су засновани на неравноправности, неправедности и егоизму, те убијеђености у личну изузетност.

Ријеч „либерализам“, чијим се заштитником представља Запад, значи да је у центру пажње личност, њена права и слободе. Поставља се питање: како и колико је то у сагласности са политиком санкција, економских гушења и нескривених војних пријетњи, према читавом низу независних земаља – Куби, Ирану, Венезуели, Кини, Сирији? Санкције директно ударају по обичним људима, угрожавају њихово благостање, крше њихова социјална и економска права. Како су спојива бомбардовања суверених земаља, свјесно рушење њихове државности, које, уз небројене патње доводи до погибије хиљада људи, осуђених милиона Ирачана, Либијаца, Сиријаца и представника других народа? Авантуре „арапског прољећа“ уништиле су јединствени мозаик на Блиском Истоку и Сјеверу Африке.

Ако говоримо о Европи, заступници либералне идеје се сасвим привикавају на масовна кршења права становништва које говори руским језиком у низу земаља Европске Уније и њихових сусједа, гдје се усвајају закони, којима се грубо крше језичка и образовна права националних мањина, која су утврђена многим конвенцијама.

А шта има „либерално“ у визним и другим санкцијам Запада против становника руског Крима? Њих кажњавају због демократског изражавања воље за присаједињењем са историјском домовином: зар ово није директно у супротности са темељним правом народа на слободно самоопредјељење, а да и не говоримо о праву грађана на слободно кретање, које је утврђено међународним конвенцијама.

Либерализам – у његовом здравом и неизопаченом схватању, је традиционално важна компонента свјетске, па према томе и руске политичке мисли. Међутим, мноштво модела развоја не дозвољава да се говори о томе да је западна „корпа“ либералних вриједности без алтернативе. И, наравно, те вриједности се не смију преносити на „бодежима“ – без узимања у обзир историје држава, њиховог културног и политичког „кода“. Чему ово води – говори нам статистика несрећа и разарања, проузрокованих „либералним“ бомбардовањима.

Због неспремности Запада да прихвати садашњу реалност, када он послије стољећа економске, политичке и војне доминације, губи преимућство индивидуалног формирања дневног реда за читав свијет, ојачала је концепција „реда, заснованог на правилима“. Ова правила се стварају и са одабиром комбинују у зависности од текућих потреба аутора означеног термина, који Запад упорно употребљава. Концепција никако није апстрактна и активно се реализује. Њен циљ је подметање универзално усаглашених међународно – правних инструмената и механизама у једностраним форматима гдје се конструишу алтернативне, неконсензуалне методе регулисања ових или оних међународних проблема у циљу заобилажења легитимних вишестраних оквира. Другим ријечима, рачуна се на узурпирање процеса израде одлука у вези са кључним питањима.
Намјере иницијатора концепције „уређења, заснованог на правилима“, тичу се искључиво овлаштења Савјета безбједности Организације Уједињених Нација. Један од свјежих примјера: када САД и њихови савезници нијесу могли убиједити Савјет Безбједности да прихвати политизоване одлуке, којима се без доказа окривљивало руководство Сирије за употребу забрањених отровних материја. Они су почели гурати њима потребна „правила“ преко Организације о забрани хемијског оружја (ОЗХО). Манипулишући постојећим процедурама у вези са грубим повређивањем Конвенције о забрани хемијског оружја, они су се изборили (гласовима мањине земаља-потписница ове Конвенције) да се Техничком секретаријату ОЗХО додијеле функције, након утврђивања криваца због употребе хемијског оружја, што се испоставило као директно уплитање у прерогативе Савјета безбједности Организације Уједињених Нација. Покушаји да се приватизују секретаријати међународних организација, ради погуравања својих интереса иза оквира универзалних међудржавних механизама примјећују се такође и у таквим сферама као што су биолошко неширење, миротворство, борба против допинга у спорту и други.

У овом истом реду су и иницијативе за регулисање новинарства, уперене на волунтаристичко гушење слободе средстава масовних информација, интервениционистичку идеологију „одговорности за заштитом“, која оправдава спољну насилну „хуманитарну умијешаност“ без санкција СБ УН, под изговором појаве пријетње за безбједност мирног становништва.

Посебну пажњу заслужује спорна концепција „одупирања насилном екстремизму“, која окривљује због ширења радикалних идеологија и социјалне базе за тероризам, на политичке режиме, које је Запад прогласио недемократским, нелибералним или диктаторским. Наоштреност ове концепције на непосредан рад са грађанским друштвом „иза леђа“ законитих влада, без сумње има релативно прави циљ – да учини напоре на писти антитерора испод „кишобрана“ ОУН и да стекне начин за мијешање у унутрашње послове држава.

Увођење у праксу сличних новитета представља опасан феномен ревизионизма, који искључује утјеловљене принципе међународног права у Статуту УН, и крчи пут за повратак у времена конфронтација и блоковских супротстављања. Запад не размишља узалуд и отворено о новом развођу између „либералног поретка, заснованог на правилима“ и диктаторских држава“.

Ревизионизам се изразито очитује у сфери стратешке стабилности. Торпедовање од стране Вашингтона, најприје Договора о ПРО (против-ракетна одбрана), а сада, уз једнодушну подршку чланица НАТО – и Договора о ликвидацији ракета средњег и кратког домета, отвара ризик за демонтажу читаве договорене архитектуре у области контроле ракетно-нуклеарног наоружања. Нијесу јасне ни перспективе Договора о мјерама за даље смањење и ограничење стратешког офанзивног наоружања (ДСНВ-3), због одсуства јасног одговора америчке стране на наш предлог да се договоримо о продужењу договора послије истека рока његове важности, у фебруару 2021. године. Сада ми видимо узнемирујуће знаке отпочињања медијске кампање у САД за припрему терена за коначано одустајање од Договора о свеобухватној забрани нуклеарних проба (који није ни био ратификован од САД), што ће довести у питање будућност и овог најважнијег документа за међународни мир и безбједност. Вашингтон је почео реализацију планова размјештања оружја у космосу, одбацујући предлоге о договору за универзални мораториј на такве активности.

Још један примјер увођења ревизионистичких „правила“: излазак САД из Заједничког свеобухватног плана активности поводом иранског нуклеарног програма, који је одобрио Савјет безбједности УН, колективног „уговора“, који има кључни значај за нуклеарно неширење. На том истом фону је и демонстративно одбијање Вашингтона да извршава једногласне одлуке Савјета безбједности УН у вези са регулисањем палестинско-израелских односа.

У области економије „правила“ су постала протекционистичке баријере, покретачи за санкције, злоупотреба статуса долара, као основног средства плаћања, обезбјеђење конкурентских предности нетржишним начинима, екстериторијална примјена националног законодавства САД, при чему и у односу на најближе савезнике.

Истовремено наши амерички колеге упорно настоје да мобилишу у суштини све своје спољне партнере да би зауставили Русију и Кину. При томе не крију жељу да дезорганизују Москву и Пекинг, да дезорганизују и подрију многобројна друштва и регионалне интеграционе структуре у Евроазији и Азијско-Тихоокеанском региону, који се развијају ван америчке контроле. Врше притисак на земље које не играју по „правилима“ која они креирају и усуђују се да врше „неправилан“ избор у корист сарадње са „противницима“ Америке.

Шта имамо као резултат? У политици – расклимавање међународно-правног фундамента, увећање нестабилности и лабилности, хаотичну фрагментацију глобалног простора, продубљавање неповјерења међу учесницима међународног живота. У сфери безбједности – присутно је подлокавање границе између ненасилних и насилних метода достизања спољнополитичких циљева, милитаризација међународних односа, појачање улоге нуклеарног наоружања у доктринарним документима САД, смањење прага његове могуће примјене, појава нових жаришта оружаних конфликата, очување глобалне пријетње тероризма, милитаризација сајбер- простора. У свјетској економији повећана је непостојаност, заоштравање борбе за тржишта, енергоресурсе и маршруте њиховог транспорта, трговински ратови, вишестрани поремећаји трговачких система. Овдје додајмо нагли пораст миграционих процеса, продубљивање међунационалних и међуконфесионалних раздора. Зар нам је потребан такав „свјетски поредак, заснован на правилима“?

Покушаји западних либералних идеолога да Русију изложе као „ревизионистичку силу“, једноставно су апсурдни. Ми смо били међу првима ко је привукао пажњу за трансформацију свјетског политичког и економског система, који усљед објективног историјског хода не могу бити статични. Није сувишно да подсјетимо да је концепцију вишеполарности у међународним односима, која је адекватно одсликавала геополитичке и економске односе, који су се формирали, још прије двије деценије, формулисао истакнути руски државник Јевгениј Примаков, чије интелектуално насљеђе задржава своју актуелност и до данас, када обиљежавамо 90-годишњицу његовог рођења.
Искуство посљедњих година показује да је коришћење једностраних метода у рјешавању глобалних проблема, осуђено на пропаст. „Поредак“, који гура Запад, не одговара захтјевима хармоничног развоја човјечанства. Он није инклузиван, усмјерен је на ревизију кључних међународних правних механизама, негира колегијално начело међудржавног узајамног утицаја и, по дефиницији, није у стању да генерише таква рјешења глобалних проблема, која би била у стању да преживе и да дугорочно буду стабилна, а не срачуната да имају пропагандистички ефекат у оквирима електоралног циклуса ове или оне земље.

Шта предлаже Русија? Превасходно да је неопходно ићи у корак са временом. Да се призна очигледно: процес формирања полицентричне архитектуре уређења свијета је неповратан, колико год да се трудимо да га вјештачки зауставимо (тим прије да га вратимо натраг). Већина земаља не жели да буде талац туђих геополитичких обрачуна. Умјесто тога су расположене на реализацију национално орјентисане унутрашње и спољне политике. Заједнички интерес је да се вишеполарност не ослања на голи баланс снага, како је то било на претходним историјским етапама (на примјер у XIX и првој половини XX вијека), већ да се развија праведан, демократски уједињујући карактер, урачунавајући приступе и забринутост свих учесника међународног контакта без изузетка, што би допринијело обезбјеђењу стабилне и безбједне будућности.

Често на Западу расуђују да ће полицентричност неизбјежно довести до повећања хаоса и конфронтације, будући да се „центри сила“ не могу међусобно договорити и прихватити одговорне одлуке. Али, као прво, зашто не покушати? Можда се успије? За то је само потребно учествовати у преговорима, чији би претходни услов био тражење баланса интереса. Одбацити на страну покушаје да се измишљају сопствена „правила“ и намећу свима осталим као истина, то је посљедња инстанца. Убудуће неизоставно треба поштовати принципе, који су утврђени Статутом УН, почев од уважавања суверене равноправности држава, независно од њихове величине, начина управљања или развојног модела. Парадоксална је ситуација, када се државе, које се позиционирају као еталон демократије, брину за њу само онда када захтијевају од ових или оних земаља „да заведу ред“ код себе кући према западним моделима. А чим почне разговор о нужности демократије у међудржавним релацијама – истог момента излазе из поштене приче или покушавају да тумаче међународно-правне норме по сопственом нахођењу.

Несумњиво, живот на мјесту не стоји. Неопходно је пажљиво, али поступно, према реалности савременог геополитичког пејзажа, адаптирати систем међународних односа, који је формиран као биланс Другог свјетског рата, чији стожерни елеменат и даље остаје УН. Ово се у пуној мјери тиче Савјета Безбједности УН, гдје је Запад неоправдано поново представљен по савременим мјерилима. Увјерени смо да реформисање Савјета безбједности мора прије свега да рачуна на интересе земаља Азије, Африке, Латинске Америке, а било која формула се мора ослањати на принципе најшире сагласности држава – чланица ОУН. На исто таквом колосјеку се мора радити на усавршавању система свјетске трговине, придајући посебан значај хармонизацији интеграционих пројеката у различитим регионима свијета.

Максимално треба искористити потенцијал „Групе двадесет“ – перспективне, свеобухватне структуре глобалног управљања, гдје су представљени интереси свих кључних играча, а одлуке се доносе уз заједничку сагласност. Растући значај имају и друга друштва, која зраче духом изворне, демократске вишестраности, у чијој је основи дјеловања – добровољност, принцип консензуса, уважавања равноправности и здравог прагматизма, одбијање конфронтација и блоковских приступа. Међу њима су БРИКС (Бразил, Русија,Индија, Кина, Соутх Африка) и ШОС (Шангајска организација за сардњу), у којима наша земља активно учествује и 2020. године ће предсједавати.

Очигледно је да без праве колегијалности, без деполитизованог партнерства, уз централну, координирајућу улогу УН није могуће постићи пад конфронтације, појачати повјерење и изаћи на крај са заједничким изазовима и пријетњама. Одавно је вријеме да се направи договор о јединственом тумачењу принципа и норми међународног права, а не да се покушава поступати у складу са познатом крилатицом „закон је што и руда“. Много је теже договарати се, него испостављати ултиматуме, али стрпљиво усаглашени компромиси биће много сигурнији механизми прогнозираног вођења свјетске политике. Такав приступ јако је неопходан данас за почетак предметних преговора о параметрима сигурног и праведног система једнаке и неподијељене безбједности у Евро-Атлантику и Евроазији. Овај задатак је више пута декларисан на највишем нивоу у документима ОЕБС-а. Треба прелазити с ријечи на дјело. Заједница Независних Држава, Организација Договора о колективној безбједности су више пута исказивали спремност да дају допринос таквом послу.

Важно је појачавати потпору мирном регулисању многобројних конфликата, било на Блиском Истоку, у Африци, Азији, Латинској Америци, или на просторима Заједнице Независних Држава. Главно је да се уважавају већ постигнути договори, а не да се покушава са изналажењем предлога који би утицали на одбијање извршења обавеза, већ постигнутих током преговора.

Данас се посебно тражи одупирање нетрпељивости на религиозној и националној основи. Позивамо све на сарадњу у циљу припреме Свјетске конференције о међурелигиозном и међуетничком дијалогу, која ће се одржати у нашој земљи под окриљем Међупарламентарног савеза и ОУН у мају 2022. године. ОЕБС, који је формулисао принципијелну позицију осуђивања антисемитизма, морао би толико одлучно да се упусти у борбу против хришћанофобије и исламофобије.

Наш безусловни приоритет остаје подршка природним процесима формирања Великог Евроазијског партнерства – широких интеграционих контура од Атлантика до Тихог океана, уз учешће чланова ЕВРАЗЕС, ШОС, АСЕАН и свих других држава континента, укључујући и земље Европске Уније. Није далековидо заустављати интеграционе процесе, а још мање ограђивати се један од другог. Грешка би била одбацивати очигледне стратешке предности нашег заједничког евроазијског региона у данашњем све више конкурентном свијету.

Поступно помјерање у овом заједничком стваралачком правцу ће омогућити не само обезбјеђење динамичног развоја националних економија земаља-учесница, отклониће баријере на путевима робе, капитала, радне снаге и услуга, али ће и створити чврст темељ за безбједност и стабилност на огромним пространствима од Лисабона до Џакарте.

Да ли ће се даље наставити формирање вишеполарног свијета кроз сарадњу и хармонизацију интереса или путем конфронтације и супарништва – зависиће од свих нас. Што се тиче Русије, ми ћемо наставити са подршком позитивном, уједињујућем дневном реду, која ће бити орјентисана на брисање старих и спречавање појаве нових линија раздвајања. Наша земља је покренула иницијативе у областима као што су спречавање трке у наоружању у космосу, стварање радноспособних механизама супротстављања тероризму, међу којима хемијском и биолошком, о усаглашавању практичних мјера о забрани коришћења киберпростора у циљу подривања безбједности било које државе или због реализације других преступничких планова.

Наши предлози о почетку озбиљног разговора у вези са свим аспектима стратешке стабилности данашњице остају на снази. У посљедње вријеме чују се мишљења о неопходности да се замијени позив и да се обнове термини. Предлаже се расправа о „стратешком надметању, или о „вишестраном суздржавању“. О терминима је могуће расправљати. Али нијесу они главни, већ суштина.

Сада је најважније отпочети стратешки дијалог о конкретним пријетњама и ризицима и тражити сагласност за општеприхватљиви дневни ред. Како је мудро рекао још један истакнути државник наше земље, Андреј Андрејевич Громико, којему ове године обиљежавамо 110 година од рођења, „боље је десет година преговарати, него један дан ратовати“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: