Свијетли ликови жена српске историје – Царица Милица

Кнегиња Милица Хребељановић, рођена Немањић (или Преподобна Евгенија, рођена око 1335. године, живјела до 1405. Била је била жена српског кнеза Лазара и православна светитељка.

Поријеклом је из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан. Вратко је био праунук Немањиног сина Вукана и унук Вукановог сина Димитрија у монаштву Давида. Давид је сазидао манастир Давидовицу и празнује се као светитељ у Српској православној цркви сваког 7. октобра

У народном предању кнез Лазар се често назива царем пошто је био највећи обласни господар и наследник цара Уроша. У складу са тим се и кнегиња Милица често назива царица Милица.

Милица је рођена око 1335. године, а око 1353. удала се за Лазара Хребељановића. После смрти цара Уроша Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу. Цар Лазар и царица Милица су имали седморо дјеце: Добровоја, Стефана, Вука, Мару, Јелену, Драгану, Теодору и Оливеру.

Након Косовског боја 1389. царица Милица је управљала народом и државом, јер су јој синови били још дјеца.

То су за државу Србију била тешка времена. Када је њен старији син Стефан одрастао, постао је владар. Тада је могла да напусти државне послове. Отишла је са својом рођаком Јефимијом у манастир Љубостињу, који је сама основала. У њему се замонашила и добила име Евгенија. Пред смрт примила је монашки завјет велике схиме и добила ново име Ефросинија. У манастиру Љубостињи провела је своје последње дане, ту је преминула 11. новембра 1405. године. У том манастиру је и сахрањена.

Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1. августа по новом календару. Истог дана прославља се и њен син, деспот Стефан Лазаревић.

Кнегиња Милица се бавила и дипломатском дјелатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код сулатана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је, уз помоћ тада већ утицајне ћерке, Бајазитове супруге Оливере издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смјештене у Капелу Свете Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши.

Бавила се и књижевношћу, позната су њена дјела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“. Сматра се да су књижевни дар од ње наслиједили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан.

УДОВСТУ МОЈЕМУ ЖЕНИК (одломак)

Ко је овај?
Говорите у уши моје.
Да ли је овај кога пре жењах,
мој украс, мојој деци расејаној сабрање?
Да ли је овај кога из зависти
хтедоше непријатљи срушити
и светлост мога вида као тамницом
мрачним тамницама држати,
и не могоше?
Да ли је овај удовству мојем женик?
Дођи, о жениче, дођи,
и подај онима који ми чине зла
по делима њиховим,
јер не разумеше твој долазак
на помоћ моју.
Прими оружје и устани и не закасни!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: