Свијетли ликови жена српске историје – Милица Стојадиновић Српкиња

Милица Стојадиновић Српкиња рођена је у сремском селу Буковцу 6. јула 1828. године (по неким изворима 22. марта 1828), била је једна од најзнатнијих личности у српском народу.

Вук Стефановић Караџић ју је волио као своје дијете и називао је „моја кћи из Фрушке“.

Његош је говорио о тој лијепој и младој дјевојци: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“

Кнез Михаило био јој је више но заштитник: одан пријатељ. Када је долазила у Београд, београдски књижевници су је дочекали како се ниједан српски писац дотле није био дочекао. Љубомир П. Ненадовић величао је у својим стиховима, славио њене „лепе песме“ и „чуства права“. Ђорђе Рајковић јој је посвећивао своје стихове. Иван Мажуранић, прослављени пјесник Смрти Смаил-аге Ченгића, долазио је да је види. Јован Суботић силазио је са своје висине славом овенчанога пјесника и говорио са њом као једнак са једнаким.

И ван граница српске књижевности било се чуло име ове необичне дјевојке: Јохан Габријел Сајдл посветио joj је једну пријатељску пјесму; са Лудвигом Аугустом фон Франклом била је у преписци, и у својој старости пјесник је сачувао вјерну и њежну успомену на пријатељицу из младих дана; чешка приповједачица Божана Њемцова, њена је пријатељица са којом се дописује. Листови су доносили њене слике, по свима крајевима причало се о пјесникињи из Фрушке горе, људи су долазили да је виде.

И од 1848. њено име се сусреће у српским листовима и часописима онога доба, у Војвођанци, Седмици, Шумадинци, Фрушкогорци, доцније у Даници, и безимено у Путнику и Комарцу. Њене пјесме изилазе су у три маха 1850, 1855, и 1869. године, и она се поздравља не само као лијепа нада но као украс и понос цијеле српске поезије.

Јаким националним осјећањем она је имала пуно право да своме имену дода и ријеч „Србкиња“.

Кад је говорила о старој слави српској, вели Франкл, „глас би јој звучао некако свечано-елегично“. Своју учитељицу, одрођену Српкињу, која јој је била рекла: „ти си врло даровита; штета што си од рацке породице“, Милица је тако загрејала, да су обје проводиле ноћи, читајући јуначке пјесме српске, историју српску, и плакале над старом славом српском.

Куда ме сада одвлачи чувство?
    У поље тужно, у поље пусто,
    Великом гробу среће и славе,
    Јунака дични’, царске главе,
    Ах, свако Српче које се роди
    Срце га прво Косову води…

Своме пријатељу Франклу пише Милица о српском народу:

„Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, ма да није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део српскога народа“.

Као и сви који су пјевали у њено доба, она велича спомене старе славе и сјаја, Душана и његове походе и побједе; она тужи над гробовима гдје су покопане наде српске, лије сузе над Косовом, над мртвом главом честитога Кнеза и витеза Милоша Обилића. Она велича васкрс народа српског, Карађорђа, Хајдук-Вељка, Милоша Обреновића.

Када је 1862. отпочело бомбардовање Београда, она је дошла у Београд, и из вароши по којој су лежала мртва тјелеса и гдје је ваздух мирисао на барут, она пише своме пријатељу Ђорђу Рајковићу: „Нисам могла срцу одолети да не видим војнике србске, и не могу вам речима представити, како ми је било кад сам их видела. На свакој барикади по њих 50, у сваком видим јунаке из војевања Ђорђевог и Милошевог..“

Милица Стојадиновић оставила је трајнији спомен својим пјесничким дневником „У Фрушкој гори“, писаним од 3. маја до 22. септембра 1854. и издатим у три свеске, прва 1861. у Новом Саду, друга 1862. у Земуну, и трећа 1866. опет у Новом Саду.

Била је сарадница многих листова и прва је жена ратни извјештач. Њену репортажу под насловом Срце и барикаде из Београда, који је 1862. био поприште ратних сукоба, објавио је ,,Маџарски дневник“ исте године.

Пред крај живота, напустивши Врдник, прелази у Београд, гдје је и умрла 25. јула 1878. године, потпуно заборављена у крајњој биједи. У Врдник је постављен споменик, рад вајара Јована Пешића, 1905. године, поред манастира Сремске Раванице.
Њена лирика се сматра „основом српског сентиментализма“ и везом српског пјесништва са Европом тога доба.

(приређено према чланку Јована Скерлића)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: