Свијетли ликови жена српске историје – Принцеза Оливера

Оливера Лазаревић рођена око 1373. године. Умрла је после 1444. године. Била је најмлађа кћерка кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице,  чукунунука Вукана Немањића. Имала је четири старије сестре Мару, Јелену, Драгану и Теодору и два брата Стефана и Вука.

Оливера је 1390. године дата за жену османском султану Бајазиту I (1389 — 1402). Наиме, после Косовске битке Србијом је, у име малољетног кнеза Стефана Лазаревића, владала кнегиња Милица.

Она је овај тешки владарски и мајчински терет одлуке о вазалству Турцима и давању Оливере у харем подијелила са преживјелим племством и црквеном јерархијом. Тако је коначну одлуку о слању Оливере у султанов харем донио Државни сабор, крајем 1389. године. Поред слања Оливере Бајазиту, Лазаревићи су се обавезали и на вазалне обавезе према Османлијама које су подразумјевале плаћање годишњег данка и редовно извршавање војних обавеза.

Плакале су звезде, Небо свеколико!
И у пољу жито! И у певу птица!
Коб страшнога слома, да л’ осети ико,
ко кћи Оливера, и мати  – Милица.

Прћија јој беше целог рода мука!
Јастучнице везле све сестринске сузе!
Лепоту јој убра крвникова рука!
Као дуњу с гране, незасит је узе!

Према предању, пут из родног Крушевца ка Дренопољу српски народ је Оливери посуо ружама. Међу стотинама жена у харему Оливера је постала једна од четири султанове законите жене – кадуне.

Принцеза Оливера је морала бити жртвована. Часно, поносно, уз патријархову сагласност, достојно имена свога оца, крупним корацима је испраћена на исток, у престоницу Једрене. Мало ко је слутио какав ће траг и значај оставити у наредним годинама.

Према постојећим изворима Оливера је била „ванредно лепа и имала је велики утицај на страстима оданог Бајазита“, тако је успела да „и у султанскоме харему одржи прво место, и да задобије и одржи љубав бесног Бајазита“. За све вријеме боравка у харему Оливера је остала у православној вјери.

После битке код Ангоре (Анкаре) 1402. године, гдје је татарски емир Тамерлан нанио тежак пораз Османлијама и заробио султана Бајазита, заробљеништва је допала и Оливера. Према османској традицији, Бајазит је 8. марта 1403. у татарском ропству на крају извршио самоубиство. Оливера је ослобођена из заробљеништва током 1403. захваљујући посланству које је њен брат Стефан Лазаревић, тада већ деспот, послао Тамерлану.

Вратила се у Србију 1403. године и нешто касније се трајно настанила на двору свога брата деспота Стефана у тадашњој престоници Београду. Све до његове смрти, била му је „верни пратилац, друг и саветник, подстрекач и тешитељ“

Често је путовала код сестре Јелене – Јеле Балшић у Дубровник, Зету и Херцеговину.

Принцеза Оливера није се више удавала и није имала потомака. Последњи пут, она се помиње у документима из 1443. године. Сматра се да је умрла после 1444. године и не зна се где је сахрањена. „Жртву принцезе Оливере за спас народа и отаџбине после Косовске битке, српски народ је још за њеног живота веома високо ценио. Она је сматрана жртвом библијског карактера, богоугодном и христоликом жртвом, принетом из слободе, љубави и послушања према своме роду и отачаству.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: