Свједочења о мучењу Срба у логору „Виктор Бубањ“
За злочине почињене у бившој касарни „Виктор Бубањ“ од љета 1992. до 1993. године суди се Рамизу Авдовићу и Илијану Николаеу Винтили.
Свједок Славица Сикима испричала је, у наставку суђења за злочин над српским цивилима у Сарајеву, да је од Љубомира Дракула сазнала да је њен отац умро у логору „Виктор Бубањ“ од премлаћивања.
„Дракул је дошао 2011. код мене и мајке и рекао нам да је тата био с њим у ћелији, да су га тукли и да је на страшним мукама у јуну 1992. године од тога умро. Касније су га избацили код контејнера, а онда га је неки Радомир Кувач одвео у хитну, гдје је констатована смрт“, испричала је Сикима и додала да јој је жао што је Дракул умро и што не може посвједочити о томе.
Према њеном исказу, љекари су касније утврдили да је њеном оцу била „свака кошчица пребијена“ и да је умро од батина, преноси Бирн.
Они су оптужени да су учествовали у успостављању и одржавању система злостављања цивила српске националности, од којих су неки преминули.
Тужилаштво БиХ сматра да је Авдовић био командир страже на петом спрату Окружног затвора у Сарајеву и „Виктор Бубњу“, а Винтила кувар и стражар у некадашњој касарни.
Са њима је био оптужен и Бесим Мудеризовић, који је током суђења умро.
Свједок Тужилаштва БиХ Сенад Крехо изјавио је да је доласком 1. септембра 1992. године у касарну „Виктор Бубањ“ затекао двадесетак затвореника који су били притворени без рјешења суда.
Крехо је рекао да је оптуженог Авдовића знао од раније, а ту га је упознао као стражара, док је оптуженог Винтилу упознао као кувара.
Одговарајући на питање судије Љубомира Китића да ли је било смртних случајева, Крехо је одговорио да није.
Рекао је да није чуо ни за „изненадни нестанак током ноћи Огњена Чајевића“, о чему су свједочили претходни свједоци.
Суђење ће бити настављено 6. децембра.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
У овом логору је мучен и покојни Страхиња Живак, валики борац за сазнање истине о страдању Срба у Сарајеву и БиХ 90-их година. У најтежим мукама у логору „Виктор Бубањ“ сазнао је да су му Муслимани убили обадва сина, тек стасале момке који су били криви јер су Срби. Убијен овом вијешћу до бола који обесмишљава живот, Страхиња је уз језиви крик у себи, који му је парао срце док је живио, одлучио да се бори да преживи да би свједочио. И свједочио је кроз више објављених књига о злочинима над српским народом. Приликом наших сусрета Страхиња ми је причао о томе тихим светачким гласом, који је текао из бола и пркоса. Нека му је слава и хвала и рајски мир и да се горе на небу, уз милост Божију, суретну и међусобном љубављу зацијеле рањене душе оца, мајке и синова.