Свјетлост свијету
Ина Пламенац
Пише: Ина Пламенац
То што је Аја Софија претворена у џамију мене не чини мање православном, а њу не чини мање Црквом. Она ће увијек бити Аја Софија, Храм Премудрости Божије, подигнута 537. године, за вријеме Јустинијана. Увијек ће бити јединствен примјер византијске архитектуре, саборна црква и сједиште Васељенске Патријаршине. И да је сруше, она ће и даље бити Црква. И да на тим рушевинама подигну јавну кућу, и даље ће бити Црква. Не постоји објекат, човјек, држава, стратегија, геополитика, која ће учинити да Аја Софија не буде Црква. Чини ми се да су тога свјесни сви осим нас. Отуда силни очај који нас преплављује, нимало својствен и примјерен православним хришћанима.
Међутим, ово није текст о Аја Софији.
На данашњи дан, прије годину дана у Острогу, у 54. години живота, се упокојио историчар Пеђа Вукић. Пеђа није био обичан човјек, није био обичан историчар и мишљења сам да би читав православни свијет требао знати за њега, баш као што зна за Аја Софију.
Одрастао је, радио и живио на Цетињу, које га никада није прихватило. Физички неугледан, а сви су знали, сви Цетињани, чувени перјаници, јунаци, љепотани, да му нису ни до чланака. Томе је доприњела и његова животна оданост Христу, Цркви и српскоме роду, јер по његовим ријечима, како може да припада другом народу, коме нису припадали Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки. Светом Василију је и посветио свој дипломски рад, за који је остала чувена анегдота, гдје га професор одушевљено пита:
„Па како, колега, ви то све знате?!“
„Их, ја сам ви то све знао у петом основне.“
Био је ходајући архив. Уважавали су га академици и доктори историјских наука, и неријетко, питали за мишљење. Пеђа није био добар историчар, ни одличан, он је био геније. Читав живот посветио је науци у служби Цркве. Историјске чињенице је износио прецизно и живо, и била је милина слушати га. Увијек се научним аргументима борио против историјских неистина, упорно и за све нас.
Никада се није смијао, а знао је да насмије све својим духом и духовитошћу. Био је мученик, што од искрених, што од сурових пријатеља, како каже у свом опроштајном говору, снимљеном у манастиру Острог, мало прије смртнога часа. Био је и остао права свјетлост свијету, истински син Премудрости Божије по благодати.
Иза себе је оставио широк опус стручне литературе и неколико књига духовне поезије.
Била је част познавати га.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Велики чоек и Србин Христов је био Пеђа Вукић. И сада је. У Царству Небеском, чека нас, Велики Професор, да га понешто питамо и понешто научимо.
@ DZ
Pa ako se nijesi slagao u potpunosti ( sto je tvoje neotudjivo pravo), sto nijesi polemisao sa njim? Koliko mi je poznato niko nije sa njim polemisao. Nije ni imao sta da polemise, njegovi oponenti su samo cutali i cekali da se ono o cemu je govorio (uvjek istinu) zaboravi. Sto se tice njegovog jezika i naglaska, koji je bio bez greske, tipican za Srpski jezik Cetinja i okoline, nikada greska u padezima i logici, to je bio samo dio njegove erudicije.
Ina, hvala na tekstu za mog brata u Hristu!
Диван хришћански спомен на господина и брата Пеђу Вукића.
Ина неда да се забораве људске величине него да ријеч о том човјеку засија и нама који нисмо раније чули за њега.
Вечнаја памјат.
Ina odličan tekst.
Iako se nijedan u potpunosti slagao s njegovim istorijskim opservacijama, veoma sam cijenio njegov naglasak koji predstavlja rijedak primjer izvornog jezika naškoga. Milina ga je bila slušati, kao da sam slušao svoju babu koja je govorila sličnim naglaskom.
(од ономад)
Одличан поглед аутора текста.
Да се (про)гледа ако Бог да, све може да помогне. Па и Реџеп пред избором.
Погледати филм ко није,
Требало би због дешавања тог историјског периода и (поготово) због данашњице, без претерано(г) формалног везивања за (употребљене у филму и) актуелне класификације појмова (држава, нација, партија).
(Пропаст империје – Византијска лекција) под српским преводом на Јут.
„Ciocoii vechi și noi (având și subtitlul Ce naște din pisică șoareci mănâncă) este un roman românesc, scris de Nicolae Filimon…“
Фанариоти стари и фанариоти нови,
Иста(м)булска декларација је онај данашњи паралелни ток који се не помиње.
А ово што живимо јесте оно «по срцу нашем». У век ув(иј)ек.
Православно Отачко учење казује да «чак и ембриони поседују људско достојанство».
*(Како гледате на згуснуто окупљене докторе праве и по папирима и политичаре где само највиши присутан не носи механички филтер на дисајном путу или га носи на некористан начин (упитник) Одговор на то питање даје и одговоре на многа ту (овде) друга)
(било)
Прашина по књигама пада директно из живота.
Слово ће као написано пратити живу реч. Увек. Истиниту или лажну.
(Има и) информисана а намерено лажна реч, јесте — лажљива. То је ЛАЖ ЕЛИТЕ. Може, кад је тако, (у) наводници.
Краљ Александар поздрављајући се са Дубровчанима као «Хрват православац…» (и у тој ствари) јесте био неук.
Позната је и истинита прича кад стари Далматинац у околини Дубровника, неко време после ослобођења, при сусрету пита српског војводу — хоће ли то бити Србија. На одречан одговор (југословенског, већ) војводе — показао му је руком у правцу свог сина, и рекао да онда он (војвода) гледа последњег Србина (чичу, Србина католика) ту.
За дешавања потом, погледати опус Зафрановића.
Деведесете године иду као оно чему смо сви били сведоци, непосредно или посредно.
(предлог за пут, опет ко ономад)
Колона возила са тек извађеним костима из јама поздрављена је (тек) постављеним транспарентом у рими «ове» и «нове».
…»о речима Христовим из Јеванђеља по Матеју (6,15): „Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше“. Шта нам тиме поручујете? Да нешто треба да опростимо митрополиту Порфирију? Опасно је када се речи Божијe истргну из контекста. А контекст речи Христових које цитирате јесте молитва Оче наш, која им непосредно претходи. У тој молитви се, између осталог, каже: „И опрости нам дугове наше као и ми што опраштамо дужницима својим“. Дакле: „И ОПРОСТИ НАМ…“! То значи: УСЛОВ ЗА ОПРОШТАЈ ЈЕ ТРАЖЕЊЕ ОПРОШТАЈА. Да је то тако, видимо и из Христових речи из Јеванђеља по Луки: „Ако ти сагреши брат твој, накарај га; па ако се покаје, опрости му. И ако ти седам пута на дан сагреши, и седам пута на дан дође к теби и рече: Кајем се, опрости му“ (Лк. 17, 3-4). Дакле, брата који ти сагреши НАКАРАЈ. А када му опраштамо? АКО СЕ ПОКАЈЕ! АКО ДОЂЕ К ТЕБИ И РЕЧЕ: КАЈЕМ СЕ, ОПРОСТИ МУ. Јер ако опраштамо неком ко опроштај не тражи, утврђујемо га у лажном уверењу да, заправо, није ни сагрешио, и наводимо га да исти грех понови. Ово што Ви тражите од нас, Патријарх Герман је, на мало другачији начин, изрекао 2. септембра 1984., приликом освећења обновљеног храма Светог Јована Крститеља у Јасеновцу: „Браћо, да праштамо – морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо.“ Са становишта хришћанске догматике, као што смо то горе показали и доказали, речи патријарха Германа су потпуни промашај. Да је то тако, показало се за мање од једне деценије: Хрвати су свој злочин поновили!…»
„Voi siete dal paese molto lontani…“
Кад су рушили Стари мост мостарски, рекоше да ће направити још старији.
Снимак приче докторке Олге Драшко, недавно упокојене, и филм о логору Лора су нека од сведочења о скоријим б(ј)есовима, доступни.
Све може, ко жели да чује, да се нађе на Јут.
о Степинцу расправа неких дана……
његова Чиста католичка акција, окупљајући и водећи латински свет, постајући оквир и дајући модел функционисања код латина на свакодневном нивоу по свим практичним питањима живота, је друго име за живо биће те социјалне групе под окриљем Цркве папске-одатле крећу извођачи радова у свим облицима геноцида, а са учешћем и знањем свих друштвених слојева са својим социјалним функцијама, са јасном свешћу о томе у свакој латинској кући. Данас. То „ради“.
, а колико се међу Србима уопште зна о томе?
Срећнији пут би био, идући редом, истина-покајање-опрост-сећање и незаборав
Али,
латини имају формирану свест о некажњеном, а реално награђеном геноциду. Више пута. Католичење је константан и паралелан процес. Тренутно интезивно раде на тровању своје омладине и уместо истине сервирају мржњу погану и темеље за нови рат. Неће истину и покајање, да им опростимо и сећајући се свега, памтимо и никада не заборавимо.
Ћераћемо се, значи.
…“5. Божја реч, забележена у Светом Писму Божјем, учи нас да срећа и несрећа једнога човека,
једне породице, потомства и друштва зависи од извршења или гажења моралног закона Божјег.
Показао ти је (Господ), човјече, што је добро. И шта иште Господ од тебе осим да чиниш
што је право и да љубиш милост и да ходиш смјерно с Богом својим (Михеј, 6, 8).
6. Пре свега друштво почива на породици. А пород је од Бога. Дјеца, пород дар је од Њега
(Пс. 127, 3). Он од нероткиње насељава кућу, учинивши је радосном мајком синовима (Пс. 113,
9). Али и бездетност је од Бога. Ја ћу учинити да буду без дјеце, говори Господ колену
Јефремову (Ос. 9, 12). Господ затвара материцу (I Сам. 1, 6). Од благослова Божјег дакле
зависи пород, а од порода свако људско друштво.
7. Породица је срећна где се родитељи не греше о закон Божји и где деца поштују родитеље
своје. У том случају благослов је Божји на породици, и купа расте и напредује. Ако ли се
родитељи огреше о закон Божји, и не покају се пре смрти, Бог походи гријехе отаца на синовима
и на унуцима до трећег и четвртог колена (II Мојс. 34, 7). Због греха цара Саула погибоше му
синови: Јонатан и Исвостеј, а унук му Мефивостеј, рођен хром у обе ноге, примаше храну са
туђе трпезе (II Сам. 9). Цар Соломон згреши Богу и зло постиже сина његовог Ровоама, и би као
проклетство на унуцима и праунуцима његовим. Но упоредо с тим дејствовао је и благослов
Божји због Давида, оца Соломонова, те се династија продужаваше до краја…“
Чипови су и вакцине у најновијем изда(ва)њу.
«по срцу нашем»
Слава Богу
Ina, hvala ti sto si nas sjetila divnog Pedje Vukica. Sto se tice Aja Sofije, i ja sam optimista: idemo po ostom tragu na pocetak!
Вјечнаја памјат.
JEDAN se RODI…. Rijedak….
U Svojoj LJUDSKOJ LJEPOTI….
Profesor Pedja Vukic….
Vjecna TI SLAVA i HVALA….
DOSTOJNI BRATE Nas
Ина, поводом увода вашег текста једно питање: мислите ли да ни цркве не треба бранити, него што год учине са њима, да кажемо овако као Ви у тексту – то је и даље црква и наставимо даље?
Ко је нешт тако тврдио или предлаже тулуфе!!!
Braničevo ih ne treba ti se bojat. I to naše Crnogorske koje su Crnogorci gradili.
Slazem se, branicemo od bezboznika hramove Bozje. Pokazali smo spremnost nasim cudesnim litijama. Mada mi nije potpuno jasno o kojim ti Crnogorcima pricas: o pravim ili o laznim? Ti zvucis kap laznjak!
Мујице, како је могуће да су их градили „Црногорци“ када у вријеме грађења многих од њих Црна Гора као држава није ни постојала? Као појам, само се спомињала као једна од бројних области у средњовјековној српској монархији.
Онај Црногорац који није Србин, или је хрват или муслиман или шиптар.
Или нечије копиле.
Алапачо мала, пропустио си идеалну прилику да одћутиш.
Ajd pogledaj onu operaciju Luksemburg!
Ipak su ovo obični buzdovani i sirovine (ako
jedna osoba nije rascepljena na bodina i komlena)nemaju pijeteta ni prema takvom eruditi koji je zadužio Cetinje !