Свјетски дан филозофије у Никшићу: Платонова философија и савремени свијет доц. др Душана Крцуновића

Поводом Свјетског дана филозофије на Филозофском факултету организована су предавања проф. др Бориса Брајовића и доц. др Душана Крцуновића.

Професор Борис Брајовић је одржао предавање на тему „Његовим стопама. Како би данас Платон поступио“, док је Душан Крцуновић говорио на тему „Платонова филозофија и проблеми савременог свијета“.

Предавања су одржана у четвртак, 18. новембра, у свечаној сали Филозофског факултета у Никшићу.

Платонова философија и савремени свијет (о „мизологији“ и „пост-истини“)

Ако су философски проблеми универзални људски проблеми, онда Свјетски дан философије није само дан оних који се баве академском философијом, већ свих оних који држе до квалификованог мишљења које снагом своје аутономности и тежњом ка универзалности увијек поставља ултимативна питања. Таквог су карактера она канонска фило¬софска питања која је формулисао Имануел Кант: Шта могу да знам? Шта треба да радима? Чему смијем да се надам?, која се потом жижно усмјера-вају на четврто и фундаментално питање: Шта је човјек? Сва та пи-тања – уз питања слободе, Бога и бесмртности које човјек мора да поставља да би био то што јесте, мислеће биће – на свој начин потврђују да се може мислити и о ономе што се не може знати и да је „мишљење које мисли више него што може да мисли“ философско мишљење, у пуном смислу.

Но, наше вријеме стоји под доминатом необичног стања у коме се, с једне стране, гаји и његује велика љубав према слободи (све до атомизације и порицања сваког колективног облика живота), док се, с друге стране, развија својеврсна равнодушност према истини за коју је речено да ослобађа. Будући да се не може гајити љубав према слободи уз равнодушност према истини која ослобађа, наше доба је ушло у још једно „постизам“-стање, овога пута у стање „пост-истине“ које се односи на околности у којима „објективне чињенице мање утичу на обликовање јавног мњења од емоцијa и личног увјерењa“.

Тиме је философија добила једну сасвим другу улогу у савременом друштву, како је то својевремено наговијестио и Бертранд Расел, тврдећи да „Филозофија више није пламена буктиња која светли пред неколицином неустрашивих трагача за истином: она је више налик болничким колима која долазе после борбе за опстанак и купе слабе и рањене“.

А тиме су се онда, из перспективе нашег времена, потврдила и постала разумљивија запажања Албера Камија, да „Живимо у страху јер увјеравање више није могуће“, и да „(…) човјек којег се не може увјерити јесте човјек који улива страх“. Проблеми аргумен-тативног мишљења и могућности увјеравања су класични платоновски проблеми који нам помажу да боље разумијемо про-блеме нашег свијета. С тим у вези, ваља се овом пригодом ос-врнути на један Платонов дијалог који се, као и већина његових дијалога, обраћа више нашем него његовом времену, свједочећи уједно о важности философије која превазилази пуки статус једне академске дисциплине и хуманистичке науке на „савременим универзитетима који су постали вавилонска кула од слоноваче“ (Дејвид Дамрош).

На самом крају Платоновог дијалога Федон налазе се чувене Сокра-тове  последње ријечи: „Критоне, Асклепију дугујемо петла. Принесите ту  жртву, немојте заборавити“. Знајући да се пијетлови приносе на жртву Асклепију у знак захвалности за излијечење, морамо се запитати, слиједећи савременог философа Франциска Гонзалеса, која је то  болест из-лијечена током Сократове расправе са пријатељима, док у ћелији чека извршење смртне казне – због кварења омладине, које је философска неминовност. Мисаоно искуство истине мора се пренијети на друге, јер „ако се оно не преноси, људи остају под влашћу доминантних мишљења“, због чега је потребно „кварити омладину“ преносећи јој „средства помоћу којих неће бити потчиена доминантним мишљењима“, како каже Ален Бадју.

Знамо да је по Ничеу сам тјелесни, нагонски живот та за Сократа бо-лест од којег ће га његова смрт коначно излијечити. Многи савремени ту-мачи Платоновог дјела повели су се за овом Ничеовом интерпретацијом последњих Сократових ријечи због којих је цијели Платонов систем фило-софије критикован као негација пуноће ововременог, овостраног живота, у име оностраности, трансценднције и живота post mortem. Међутим, на трагу новијег тумачења – које је понудио Франциско Гонзалес – дијалог о бесмртности душе који Сократ води са својим пријатељима и ученицима открива нам једну другу могућност разумијевања последњих ријечи Платоновог Сократа, а са тим и нашег саморазумијевања или разумијевања времена у коме живимо.

У самом средишту расправе о томе да ли је људска душа бесмртна, Сократова аргументација улази у кризу: аргумент којим је Сократ доказао бесмртност душе, на задовољство већине присутних ученика, наилази на оповргавање од стране двојице његових саговорника, Симије и Кебе-та. Усљед тога, остали Сократови пријатељи доживљавају нагли губитак вјере у аргументацију, самим тим и у бесмртност људске душе у коју их Сократ упорно покушава увјерити, јер се на томе заснива његова етика и цијела његова животна концепција према којој етички „неиспитан живот није вриједан живљења“ (Одбрана Сократова). Ако се аргумент који се у почетку показао убедљивим може тако лако оповргнути, „како да се од сада уздамо у било који аргумент? Зашто онда уопште наставити разговор? Сократ ово очајање схвата веома озбиљно“, каже Гонзалес. Баш као што је у раним Платоновим дијалозима озбиљно схваћена орвеловска ситуација у којој су ријечи које се односе на кардиналне људске врлине изгубиле своје уобичајено значење, па Сократ стално испутује на атинској агори своје суграђане: шта је светост?, шта је праведност?, шта је лијепо?, шта је разборитост?, шта је пријатељство?, шта је храброст?… Баш као што је Борислав Пекић сократовски питао: „Где су у овом просвећеном, напредном веку вредности којима је Његош певао, где тајне живота за којима је трагао? Где је Истина? Где Правда? Доброта? Слобода? Где је човечност, Благородност, Племенитост? Где Оданост, Пожртвовање, Часност? Где је избор Царства небескога, изгубљеног у себичности, равнодушности и беспућу наше цивилизације? Где су врлине без којих је живот бесплодно умирање, а постојање не заслужује више од заборава?“)

У новонасталој кризној ситуацији цијелог дијалога, Сократ тврди да „нема већег зла које неко може да претрпи од мизологије“. И ово је једна од кључних ријечи у цијелом дијалогу. Мизологија је Платонов појам, у значењу „мржња према разложном мишљењу“ или према „разумној аргументацији“, и могли бисмо рећи да појму мизологије одговара савремени појам „пост-истине“ који је недавно описан као нова лексичка одредница у оксфордском речнику. Штавише, пост-истина је еуфемизам за платоновски појам или дијагнозу нашег времена као „мизологије“.

Слиједећи даље ток Сократовог дијалога у Федону, ми видимо да он настоји да заштити своје пријатеље од овог зла названог „мизологија“, охрабрујући их да истрају у истраживању, аргументованом разговору и увјерљивој доказној процедури, не тражећи потпуну сазнајну извијесност тамо гдје сазнајне извијесности не може бити. Према Федоновим ријечима, Сократ је све учеснике дијалога у затворској ћелији „добро исцелио и као бегунце и побеђену чету натраг дозвао и охрабрио да пођемо с њим и испитивање заједно продужимо“. Философија као фило-логија, за разлику од мизологије, показује да логос окупља и сабира људе око истине, да он утемељује људско заједништво у разговору.

Стога је сада легитимно да поставимо питање: Од које је болести Сократ излијечио своје пријатеље током философског дијалога? Одговор је да би то била управо „мизологија“, а не како је тврдио Ниче, тјелесни живот, схваћен као болест од које само смрт доноси избављење. Ако је философирање, хегеловски речено, „своје вријеме захваћено у мислима“ или „дијагнозa времена у коме живимо“, онда је јасно зашто је Платонов Сократ тврдио у Федону да је највеће зло за људска бића мржња према разложном мишљењу и говорењу, према аргументацији, али и према оној човјековој моћи на којој почива способност разликовања добра и зла. Јер, мизологији је блиска мизантропија, на шта Платонов Сократ указује у дијалогу.

Улога философије у савременом свијету утолико се може схватити у духу Платонове философске борбе против мизологије као својеврсне болести од које пати савремени човјек, а чега се плашио и Албер Ками. Вјера у философију као лијек против мизологије неодвојива је од живота у складу са разложним вјеровањем у бесмртност душе, дакле оног етичког живота у коме смо упућени једни на друге, а кога је Платон у Федону назвао „лијепом опасношћу“ (kalos kindinos). Управо то двоје философију чини и увијек ће чинити важном, како као научне дисциплине која пружа оријентационо знање, тако и као егзистенцијалног опредјељења.

Прочитајте ЈОШ:

Почиње ретроспектива великана свјетског филма Eмира Кустурице

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: