Тајана Потерјахин: Традиција чежње и култура беса

Пише: Тајана Потерјахин

Човек сасвим сигурно није једино биће на Земљи које тугује – осећајност животиња, па чак и биљака трајно се налази у пољу интересовања, не само природних наука, већ уметности, религије, философије. Но, ипак, човек, као искључиви носилац Божијег лика у творевини – ексклузивно обдарен разумом, миленијумима је тражио одговор на искуство душевног бола, развијајући притом спонтано једно сасвим специфично чуло – посебан емотивни орган за патњу, осмишљавајући је тако унутар свог доживљаја стварности на прагматичан начин.

Хришћанство изразито суптилно третира ово питање, али у суштини, само очекивање Христа (Његовог Другог доласка) представља већ обуку у чежњи, пристанак на перспективу у којој људски живот не достиже своју пуноћу овде и сада. Однос према времену, вечности, и искуству сопственог трајања измешта се из овога века и смешта у просторе Есхатона. Врлина стрпљења, у духовном животу сваког Хришћанина неопходни је пратилац на путу према смирењу.

Српско традицијско друштво, засновано на принципима ауторитета и солидарности, дефинисало је своје моралне норме тако да оне буду у складу са Православљем. Процесима културне репродукције негован је пожељан колективни сензибилитет, који је укључивао освешћен однос према патњи појединца и њену друштвену култивацију. У том смислу, од мотива и преовлађујућег тона српске народне лирске поезије, до најпознатијих љубавних песама средине и с краја деветнаестог века, можемо да пратимо једну исту естетску, али пре свега, духовну нит којом се искуства љубави и бола повезују и надограђују у нашој култури. Ово је нарочито изражено у градским песмама и романсама које су стекле популарност почетком прошлог века, у време када је концепт „романтичне љубави“, највише захваљујући већем описмењавању, путем литературе, пристизао у српске вароши, и ту, у сусрету са захтевима, још увек у одређеној мери, патријархалног друштва, до врхунца довео сензитивност (женске) песме, али и духа жене тога времена.

Чежња је неодвојиви део љубавног заноса, у себи сједињује задовољство и патњу, жељу и стрепњу, то је готово кататонично стање изазвано трајним или привременим одсуством вољеног бића. Може се, разуме се, чезнути и ван контекста међуљудских односа (за Богом, отаџбином итд.) но овде тематизујем роматичну чежњу као софистициран начин за контролу бола насталог услед љубавног неуспеха.

У старим српским песмама чежња или патња често се манифестују као болест, али неретко се сам поглед на вољену особу сматра лековитим.

„Болна лежи Анђелија млада
са старом се мајком разговара.
Мила мајко подигни ме малко,
да ја видим Јовине сватове
чини ми се, лакше би ми било.“

Иако дакле, не знамо, да ли Анђелија болује од љубави или нечег другог, она свог суђеника толико воли, да је поглед на његове сватове не чини бесном, него јој и такав, представља утеху. То проистиче из самог поимања љубави. Човек је у прошлости био дубоко свестан, што је опет део хришћанског учења и наслеђа, да је љубав без жртве немогућа, да је њен исход увек неизвестан и да нас наша склоност да волимо чини трајно рањивим, те да је девојачка патња део нормалног животног искуства жене. Васпитана у смирењу и скромности, типична жена тога доба није ни претпостављала да јој припада све што пожели, она ће, одбијена или изиграна, остављена неизвесности чекања, врло ретко песмом покушати да пригуши свој бол, омаловажавајући мушкарца који је повредио – напротив, готово све наше старе песме и романсе наглашавају ту племенитост повређене жене, и врло често, њена способност да кроз сузе настави да воли, преносећи своју нежност са драгога на цвет, птицу, или поље, делује заиста величанствено.

Да ли је у питању мазохизам на који је жену принудио патријархат?

Уздижући своје искуство емотивног бола до трансценденције, међутим, жена не губи него добија. Лишена очекивања, посрамљена и тужна, уместо беса, она бира лепоту и достојанство туговања. Период жаловања, истоветан периоду оздрављења, она проводи у дугом опраштању од субјекта своје чежње, не одсецајући је од себе насилно, даје себи времена да буде исцељена лепотом и љубављу која је окружује – ту су најчешће мајка, руже, песма птица, завичајни предели где је некада била срећна. У једној од варијанти познате песме, остављена девојка пева:

„Болуј срце, ал’ немој умријети.“

и тако потврђује претпоставку да понирање у осећање бола, које често подразумева потпуну инверзију стварности, тако да се недостојни љубавник и даље обожава до границе самопорицања, није ништа друго до самоисцељење, пут проласка кроз трауму без тешких последица.

У данашњем друштву, нарочито када се говори о женском искуству, траума је једна од кључних речи. Дуг процес такозване еманципације жене, изводећи је из интимног простора врта и дома на улицу и тржиште рада, неминовно је променио и њену осећајност, присиливши је да се све више уподобљава мушкарцу. Такозвана равноправност мушкарца и жене постигла је само општи пад цене рада, тако да су сада и једно и друго принуђени да свој лични живот организују према потребама крупног капитала. Конзумеризам и конформизам, кључни за одржање данашњег економског и политичког поретка, произвели су одговарајућ тип човека – површног егоцентрика. Подразумева се да говорим о деценијама, можда и читавом веку културног инжењеринга.

Ни у научној фантастици не би било могуће у краћем периоду прећи пут од романсе:

„Те дивне снове из душе ове
венац од росе и дуге косе
њему ћу дати ако се врати.“

до текста:

„Не узимам, мама, ништа да се поправим
напићу се када оног мајмуна заборавим.“

или:

„Ма немој жалити сестро, што те је варао,
нек’ иде где му је место – право у пакао.“

или:

„А могла бих да те одробијам
кад си таква нула не бих трепнула.“

или:

„Једно ђубре обично ја до звезда дизала…“

И тако даље.

Одлично, казаће феминисткиње и њихове идеолошке жртве лишене критичког мишљења и било какве воље да се дубински позабаве ма којим друштвеним питањем– жена је коначно стекла слободу да адекватно одговори на изазов мушко-женских односа, без принуде да и у болу остане романтична и нежна, подржавајућа.

И заиста, изван стихова популарних песама, у реалности, егоцентричан појединац на тај изазов све чешће одговара бесом – холивудски концепт романсе више није хит, оно за чим млади људи данас теже подразумева безопасне односе који доносе искључиво осећај пријатности и задовољства. У оном тренутку када се тај оквир поремети, настаје хистерија коју данашња популарна култура (пре свега музика) не култивише већ хипертрофира. Испред страха од емотивног бола, који је донекле и разумљив, потенцира се, заправо, страх од деградације ега – у већини песама уз које девојке данас пребољевају своје несрећне и неузвраћене љубави могу се чути најпогрднији описи (до јуче) вољеног мушкарца, неретко клетве а све чешће и псовке.

Банализујући искуство љубавне патње и спуштајући га са духовног нивоа на ниво нарцисоидне љутње, данашња, у највећој мери феминистичка и инфантилна попкултура, суштински онемогућава жене да воле, али и да, након емотивне повреде, прођу кроз период оздрављења са што лакшим последицама. Њих друштво присиљава да оздраве одмах и сада, изађу у провод и покажу „свима“ или барем „њему“ да нису „јаднице“, „очајнице“, и да су кадре већ исте ноћи да нађу другог, макар и „дупло горег“, те тако уместо исцељујуће чежње проживљавају право самоповређивање, принуђене да сакривају бол, јер он више није пожељна женска емоција – знак је слабости и мање вредности у односу на – мушкарца који је нанео повреду, али и у односу на друге жене, које су „јаке“, „краљице“, „лавице“ итд.

Човекова способност да воли упркос патњи вероватно је једна од најфасцинантијих карактеристика људскости. Иако се савремена (надри)психологија, и са њом конзумеристичка попкултура труде да из људског искуства истисну право на тугу и туговање, промовишући срећу као једини дозвољени начин битисања, те да наопако схваћено самопоштовање конфронтирају жртвеној љубави, све већи број усамљених и несрећних, бесних, фрустрираних и насилних појединаца показује да је наше традиционално друштво нудило здравији концепт међуљудских односа – у коме се жал због губитка није изражавао кроз бес већ кроз племениту чежњу за изгубљеним. Волети, бити остављен или повређен, данас је готово срамота.

Волети након повреде сматра се идиотизмом и ниским самовредновањем.

То је могуће стога што смо заборавили Онога Који је са Крста волео оне који су га разапели. Све док своју перцепцију љубави не будемо изнова усагласили са Љубављу самом, бићемо распети између егзистенцијалне потребе да искусимо све што је људско, и забрана којима нам, промовишући лажну хуманост, глобална култура слаткоречиво одсеца део по део људскости.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: