Тајна клинике „Шарите“ у Берлину: Наваљни, Јушченко, Тимошенко – политички пацијенти?

Пише: Игор Дамјановић

Генадиј Кернес, градоначелник Харкова – највећег русофоног града на Југоистоку Украјине, изгубио је тромјесечну битку са Ковидом 17. децембра. Једна од најзагонетнијих и најконтроверзнијих политичких фигура Украјине преминуо је на берлинској клиници Шарите, последњих мјесеци познатој по лијечењу либералног руског политичара – блогера Алексеја Наваљног. Кернес је, за разлику од Наваљног, на Шаритеу хоспитализован тихо, без помпе, а његов трагичан крај заинтересовао је мало кога у свијету, мимо родног града и домовине.

Градоначелник Харкова није једини украјински политичар који је се лијечио у гласовитој берлинској болници, основаној далеке 1710. године и по класификацији Њузвика рангиране на 5. мјесто у свијету и прво у Европи. Прије Генадија Кернеса на Шаритеу су „излијечени и спашени“ бивши предсједник Виктор Јушченко и премијерка Јулија Тимошенко. У септембру 2004. године, на мање од мјесец дана од предсједничких избора, у јеку кампање, Јушченко је примљен у Шаритеу. Одмах је реферисано да су плихови на његовом лицу последица тровања. Јушченков изборни штаб за тровање jе даље оптужио руске тајне службе и главног ривала Виктора Јануковича. Упркос томе што је прича о тровању изазвала саосјећања и значајно подигла рејтинг, то није било довољно за побједу над Јануковичем, на изборима одржаним у октобру.

Међутим, управо наводно тровање Јушченка постало је главно погонско гориво масовних протеста у Кијеву и западним областима земље. Протести доводе до наранџасте револуције, понаваљања предсједничних избора у новембру, на којима побјеђује Јучшенко. Колико је наводно тровани Јушченко био успјешан предсједник најбоље илуструју већ следећи предсједнички избори, на којима осваја невјероватних 4%, а Виктор Јанукович надмоћно побјеђује. Упркос томе што је имао спорну прошлост, нити је посебно харизматичан и елоквентан, Виктор Јанукович је избалансираном политиком према Русији и Западу позицинирао себе као најозбиљнију политичку фигуру у подијељеној земљи. Једини начин уклонити незаобилазног Јануковича из политичког живота било је осујетити његово учешће на изборима. Пошто је обојена (наранџаста) револуција већ била потрошена у октобру 2004. године, једини начин за политичку ликвидацију тадашњег предсједника Украјине био је крвави фашистички преврат.

„Непокретна“ љепотица на штиклама

Преврат је морао да буде фашистички и крвав, да када се обојеном револуцијом опијена маса освијести, Јанукович пропагирајући разум и реалност поново не врати, као што је то био случај послије Наранџасте револуције. На Мајдану срушеног легитимног предсједника, даље је требало дотући гебелсовском пропагандом. У припреми мајданске климе и постамајданске политичке ликвидације Виктора Јануковича поново је била веома активна болница Шарите. Под оптужбом за „прекорачење овлашћења “ бивша премијерка Јулија Тимошенко 2011. правоснажно је осуђена на вишегодишњу робију. У затвору су је већ следеће, 2012. године посјетили ортопеди клинике Шарите и констатовали да јој је неопходна операција кичмених пршљенова у Њемачкој, која ако се не уради хитно лијепа Јулија остаће трајно непокретна. Та дијагноза била је потпуно супротна мишљењу украјинских љекара и Тимошенкова је остала у затвору.

Међутим, ова ситуација послужила је као основ за веома експлоатисану политичку бајку о заточеној болесној љепотици Тимошенко (политичком затворенику) и злом Јануковичевом режиму који негира налаз најбоље болнице у Европи. Након Мајданског преврата Јулија Тимошенко је одмах ослобођена из затвора и хитно пребачена на клинику Шарите, гдје послије само неколико физикалних терапија „проходала“ и потпуно оздравила, без операције за коју су 2 године раније берлински ортопеди запомагали да је хитна. Да је случај обољења кичме Јулије Тимошенко и њеног чудесног исцјељења била тотална фарса указао је један бизарни детаљ.

Наиме, када је пуштена из затвора након Мајдана, Тимошенкова је на инвалидским колицима пред камерама театрално се поздрављала са присталицама у Кијеву уочи пребацивања за Берлин, умјесто болесничких папуча имала је чизме са високим штиклама и платформама.

Пирова изборна побједа из болесничке постеље

Вратимо се Генадију Кернесу, трагичном јунаку са почетка текста. Из његовог кабинета саопштено је 15. септембра да је позитиван на Ковид . Упркос болести и одсуству из земље, политичка групација Успјешни Харков кандидовала га је поново за градночелника на изборима 25. октобра. Кернес убједљиво побјеђује са подршком од 60%. Можда и најмање спорно у Кернесовој контроверзној биографији је то што је као зрео човјек у 30-им, осуђен на трогодишњу затворску казну као члан банде провалника. Кривична дјела и затворске казне иначе нису ријетка појава међу политичарима у Украјини.

У политику Генадиј Кернес улази крајем прошлог вијека, а 2005. године постаје десна рука Михаила Добкина, 12 година млађег перспективног кадра Јануковичеве Партије региона. На следећим изборима 2010. Добкин напредује на функцију губернатора Харковске области, а Кернес постаје градоначелник. Главну контроверзу и непознаницу у биографији Кернеса, представља то како је као истакнути кадар режима Јануковича успио да преживи Мајдански преврат. Штавише, док су трајали протести у Кијеву Кернес је поручио да „нереди у Харкову неће бити толерисани“, захтјеве демонстраната оцијенио као „супротне вриједностима Украјине“, као и да су „половина лидера Евромајдана хомосексуалци“.

Ову мистерију након Кернесове смрти разријешио је његов блиски пријатељ Павел Фукс, који тврди да је био посредник између Кернеса и свемоћног олигарха Игора Коломојског. За окретање леђа Јануковичу у последњeм моменту и гушење проруских протеста који су почели слично као у Доњецку и Луганску, по свједочанству Фукса, Коломојски се Кернесу одужио заштитом. Он такође тврди да је лично присуствовао састанку у Женевској вили Игора Коломојског на коме је Кернесу обећана заштита. Иако је на „у минут до 12“ промијенио страну, Генадиј Кернес није слиједио фашистички курс мржње према Русији. Дошао је брзо у конфликт са мајданским губернатором Харковске области Игором Балутом, када је овај издао указ о рушењу споменика Лењину у центру Харкова. Кернес је овим поводом водио и судски спор, чак најављивао и обнову споменика, која се ипак није десила. Неколико мјесеци након Мајдана, Кернес је тешко рањен у покушају атентата. Послије указане прве помоћи у Харкову, пребачен је у своју „другу домовину“ Израел, гдје се успјешно опоравио. Стога, многи се данас питају зашто и овога пута изабрао баш берлински „Шарите“­, а не поново неку болницу у јеврејској држави.

Све у свему, Кернес водио је неупоредиво помирљивију политику према Русији од остале постамајданске украјинске политиче елите. Стога, биће веома занимљиво какав ће курс заузети његов наследник у Харкову, јер је ријеч о стратешки важном граду у коме готово 100% говори на руском и који се налази на 50-ак километара од границе са Русије. Евентуално подизање напетости могло да проузрокује нестабилност и нове тензије са великим сусједом.

Генадиј Кернес умро је без велике помпе у болници која се последњих 15 година „прославила по чудесном излијечењу“ званично безнадежних Јушченка, Тимошенкове и Алексеја Наваљног. Да ли нам то говори да у берлинском „Шаритеу“ поред стандардних клиника постоји и специјално – политичко одјељење, у коме је излечење је 100%, гдје дијагнозе састављају и протокол лијечена прописују агенти БНД-а, а љекари их само парафирају.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: